Просветни гласник

ПРИЛОГ ИСТОРИЈЦ РАЗВИЈАЊА СРПСКИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

251

ђају само због среброљубља) и 10 (Мидаи и Драгутин). 1 ) 4. Два се брата заваде при деоби насдедства односно при деобн плена. У старајој обради убија брат брата. Тако је код Бог. 6. (Марко и Андријаш), н Курелца 452. (без имена). У млађој обради иак жена мнри завађену браћу 2 ). Такове су Бог. 44 , која је једнака са Вук. 98. и 159. код Мидадиноваца (Мурча и Јанкуд), и песма 75. код Вука, која је сдична са 39 (Радуд и Мирча) код Мидутиоовића. Наломенулп смо већ, да се у угарско-српском кругу песама касније опажа нека малаксадост и изумирање. Ове песме пак, што доцније, то се све богатије развијају. Ово се лако објашњује, кад нмамо на уму да не беху везане временом и местом као оне. И ако се у Срему радња овнх песама пренеда на Јакшиће од прилике у XVI веку, то су ппак оне опће српске, и развијале су се иотпуно слободно четири века. Као што рекосмо, материјал ових иесама нренет је на Сремце, на браћу Јакшнће. Песме ове, ширећп се по Срему, примише особине сремске појесије, добише њено обележје. Та околност јасно говори од колике је важности сремска група песама у историјп пародне појеспје. Наиоменућемо, да су код Вука у несмама 92. 93. 95. 97. 98. Јакшићи локадизовани у Београду, али су ипак и овде у тешњој вези са Змај-Деслотом-Вуком , кога је песма локализовала у Срему. У песми 100. има једно место, које ноказује директну њихову свезу са Сремом. Ту се нева: „походпше сријемскп кнезови." У иесмама пак које су раније забележене иемамо никаквпх локадних података. Стихови 53. и 59. у песми 41. указују пре на угарско поданство, него на турско. Бог. 43. У њој је онај мотив, који смо напред под 1 ставили. Познате историјске дичности, као што су браћа Јакшићи, могле су тек доцнпјеобасуте бити толиким митским елементом. Изгледа, да је и песмама Бог. 6, Курелац 483, Вук 11, па чак и Филпп. 6 за основу служила нека старија обрада. Бог. 42. (одн. иесма41. ст. 1—39). У њој је мотив под 3. Одмерено и просто прнчање у овој песми указује на нешто старинско. Новаковић држи, Ј ) У песми 5. код Вука и песми 7. код Петран. видимо овај мотив у другом облику. Онде је мржња женина уирављена ие на девера, него на заову. 2) Овај мотив нас и нехотиде подсећа на издагање у млађој обради мађарске иесме, где султанова кћи сггречава двобој; док у старијој обради ггриче о Хађмагпију, убија Силађи Хађмашија. Хајнриху је с правом ггослужцо овај момепат, да у њему види старију обраду.

да се слично ономе, што се у песми пева, морало догодити ако не у породици Јакшпћа, а оно у породици Бранковића. По њему би била Јелена која је заиста кћи Дмитра Јакшића а жена Јована Деспотовића — љубоморна клеветница. Његова комбинација на основу чудноватога свршетка 91, песме код Вука духовита је, али непоуздана. 41. песма, стих 40—76. је самостална творевпна. Мотив је у њој онај, који смо ставнли под 2. Као и у Вуковој 100. песми иста тема. Песму код Вука можемо пратити до 1750., пошто Ју је Рељковић изнео у свом Сатиру. Врло се мадо разликује у излагању старија од позније песме. По свој прилици да је мотивација била иста така и у старијој обради, каошто је у овим иесмама, докније 42 изједначивши се са ст. 1 — 39. у 41 песми потиснуда првобитни увод. У познијим песмама при крају провејава хуманитарнији дух, као што је то у песми о Бановић Страхињи. 44. песма. Мотив је у њој онај, који смо ставили под 4. Она је основни обдик Вукове 98. песме „Диоба Јакшића" (Мплад. 159.). Браћа се заваде при деоби. Дмитар заповеда својој жени да отрује девера, а он подази у дов. Снаха место да изврши заповест, издаде Стјепапу иалог па додаје: Прије коњиц зелепко спредње ноге уломио, Сиви соко тишаичар у ггланину полетио, Него ли Стјепана ја дјевојка отровати. Њена се кдетва испуни над Дмитром улову. Оно, због чега се браћа завадила, губи вредиост, те се Дмитар каје, што је жени заповедио. Дознаје на своју велику радост, да му жена није брата отровала. Изгледа, да се није у овој песми сачувао првобитни облик. Упоређењесг. 55. и даљеизпесме 11. код Вука и упоређење ст. 156. и даље из песме 75. код Вука доводи нас до закључка, дајемотив о предомљеном сокодову крилу и скрханпм коњским ногама првобитно био зато, да у убпци изазове кајање. Основа песме била би од прилике овака: брат убија брата, видевши осакаћену животињу у песми сама животиња износи упоређење — буди се у њемукајање, те се убија. Према мотиву какав је у Бог. 6. п у Куредца 482. имади бисмо овде проширен тај мотив. У млађим песмама већје —као што рекосмо — хуманпје схватање, јер овде не убија брат брата, него заповеда да се отрује, а тиме се крчи пут дубљем етичном разрешавању. Нашу претпоставку најбоље потврђује лепи варпјанат код Миладиноваца 159. (упор. 182.). Ова песма сачувала је старе и првобитне црте: задржавање имена Мурчо, мотив о лову, онасност од стране Арапина (код Вука у 75 несми је бугарски