Просветни гласник

266

РАДЊА ГЛАВНОГА ПГОСВЕТНОГ САВЕТА

Г. реФеренту одређен је хонорар од трпдесет (30) динара. V. Прочитан је реФерат г. Богдана Поповића о књизи: „Узроци препорођају књнжевне крнтпке" од Радована Еошутића. РеФерат гдаеи: Главном Просветном Савету На питање да ди књпга г. Р. Кошутића Узроци арепорођају књижевне критике , коју ми је Главни Просветни Савет изволео послати на иреглед и одену, „заслужује да се откупи и употреби кахГО за књпжнице , тако п за поклањање ученицима средњих школа, у вишим разредима", —част ми је одговорити, да је та књига последња која би се на тај циљ могла препоручити. Ни но предмету свом, ни по начину како је израђена, она не одговара захтевима који се стављају на књигу намењену томе циљу. Предмет је са свим стручне природе: једно питање из Француске књижеиаости, на које се може доћи тек пошто се човек добро нознао с Француском књижевношћу уопште, и познао с великим бројем извесних књижевних критичких нојединости. За ђаке би било сувпше рано познавати се с таквим питањима, док још не знају многе и многе елементарне ствари које претходе решавању њиховом. Осим тога, наши су ђаци и иначе наклоњени да иду одмах за крупним стварима, да се дохватају високих генерализација , још пре но што су се познали с првим градивом једне науке. Отуда бн било штетно давати им овакве књиге у руке; јер би то значнло нотпомагати у њима једну тежњу, која је узрок свему познатом полутанству нашем, и коју треба свим силама сузбијати. Али природа предмета, као разлог против ове књиге, потпуно ишчезава према начину на који је опа израђена. Писац је узео да пише о једној ствари која му је непозната, и то непозната тако, да су поједина места у књизн јединстнено, беспримерно несавршена. Како изгледа, писцу су бпле познате две три књиге које говоре о горњем питању, или га се дотичу, и он је с том спремом, кунећи уз пут све што му је дошло до руке, узео да пише нову књигу. Такав начин књижевничкога рада најлакши је. За превођење, доиста, треба знати бар језик добро; док овде није ни то потребно, и довољно је знати језик површно, а ствар ни мало. Али ако је то најлакши начин, он је у исто време и најгорп. Он ј

је увек најгори; али је нарочито рђав, кад је, као овде, предмет рада какво високо научно питање, какво високо научно генералисање. Човек обично држн да је разумео генерализације, кад је како тако разумео речп којима су оне нсказане. Међутпм, генерализације може разумети само онај који је сам до пих дошао, или онај који је сам могао доћи до њих, и који зна веКину факата на којима се оне оснивају. Сваки други, развијајући такве генерализације, пзлаже се опасности да говорп само ствари без смисла. То се и нашем писцу десило. Мени је, у кратком реФерату, пемогућно подробније показати и доказати колпко он мало задовољава поменута два услова: колико мало познаје Факта, п какојемало вичан научном истраживању. Јер књпга цела не ваља, и требало би написати оцену двапут већу од ње, кад би човек хтео да покаже шта све не ваља у њој. Друга тешкоћа долази отуда што су погрешке не само веома многобројне, но и необпчнога калибра. Познато је да је најтеже доказати лажност врло погрешних тврђења; „аргументп које је најтеже успешно побити, то су они који су тако слабп п недотупавни, да је мучно учинитн њихову апсурдност још опипљивијом но што је... Та тешкоћа опомиње на ону другу добро познату тешкоћу, да се јастукмачем пресече." У таквом случају, једини је начин казати ствар како стоја, па навести, упоредо стим, и ногрешно мишљење. Али, кад би се то извело, онда би, као што сам горе рекао, оцена испала двапут већа од књиге. Примера ради, зауставимо се на решењу које је писац дао о главном питању — и ако је врло мучно зауставити се озбиљно на њему. Одмах с почетка има да се забележи да је погрешно говорити о „узроцима препорођаја" књижевне критике, јер пре свега не постоји да је и у које доба било препорођаја књижевне критике. У историји критике може бити говора само о еволуцији, непрекидној еволуцији њеној. Под тим насловом су Бринетиер и Тисо и издали своје књиге о том предмету; дело првога се зове: Еволуција критике од Ренесанса до нашцх дана; дело дру1'ога Еволуције француске критике. Јер доиста, од Ренесанса до наших дана, књижевиа се критика постепено развијала, и сваки нови представник једног критичког правца шмао је вазда за собом нпз претходника, чије је мисли и методе прпмао, настављао п даље развијао; прелома није ннгде било. — Што се тиче „узрока" тој еволуцији, ппсац је, употребивши ту реч, намерно учинио погрешку, хотећи да нас увери да је „његово дело први покушај научног синтеза над резултатима до-