Просветни гласник

УАДЊА ГЛАВНОГА ПЈ

'ОСЈ5КТНОГ САВЕТА

267

садашњих делпмичних испитивања", док су његови претходниди, Бринетиер п Тисо, пзлагади — онај први „површно, а често и нетачно" — само историју књижевне критике. Еао да је могућно бпдо ноказати како се нешто десило, а не изнети у исто време и стицаје околности и догађаје који промене објашњавају! Да узрок једној ствари, у оваквпм случајевима, значи њене антецеденције, њену историју, то је ствар која се налази забележена и у популарним логпкама. 0 другим „узроцима" не може бити говора, ван о Финалним, метаФизичким; али са овима научна исннтивања немају никаква посда. Који су дакле — врло сумарно — нај1 \1авнији моменти у еволуцији модерне књижевне критике? I. У време Ренесанса, кад су људи наново откриди дела која су им остала од старнне — на страном језику, у мање више исквареним рукописима —критика је била филолошка. У књпжевном погдеду, л>уди су се трудили да среде своју имовпну, да је класификују, ц да даду формалну ка■рактеристику појединих класа. (Представници те критике: Скалигер и т. д.). II. Испитујући даље књижевна дела, они су учиниди корак упаиред, запажали су леаоте, бедежили, али површно, услове под којима се до њех додазп, и догично изводили аравила из ових посдедњих. (Представници: Шапден, Боало.) Обе ове критике, и прва и друга, сматради су Старе као неоспорне обрасце савршенства, и препоручиваде су подражавање њнма. Ш. Научивши се на Старима, а и дужим вежбањем, да умује самостадно, критика се окреће иротив Старих, и тврди да их Модерни могу достићи и преотићи у својим деднма. Ово је први крупнији корак који књижевна критика чнни унаиред. Њено се обзорје проширило, и она полаже темељ својој независности и слободном испитивању. (Представнпци: Перо, Фонтенел). IV. У осамнаестом веку, иолитичко ослобођавапе личности проширује наново поље књижевиости и, доследно, критике у новом једном правцу, уносећи нове обзире у књижевност, будећи пнтерес за нове сталеже друштвене, који дотле нису имади право грађанства у књижевности. Критика упућује на грађанску драму и т. д. (Представници: Дидеро, Бомарше, Мерсије.) V. Концем осамнаестога века, поље критике се опет шири уиознавањем са страним, северним књижевностима. Њена испитивања постају тиме пространија, потпуннја, закључци до којих она долази мање уски, и доследно тачнији и сигурнији. (Представницп : Шатобриан, г-ђа де Стал.)

VI. У првим десетинама овога века, идеје о утицају средине, о узајамној зависности делова једног целог, уиоредна метода, методе ириродних наука, које су се све зачеде још у другој подовинп осамнаестога века, продиру подако и у књижевпу критику, ппомажујој да учини знатан корак унапред. (Први представници: Кузен, Видмен, Гизо.) VII. Ову врсту критике, оштроумно, обазрнво и сигурно, примењује п развија даље: Сент Бев. УШ. Трећу периоду њеног развића бележи: Тен, који је допуњава, снстематише, и тиме, може се рећи, осннва дефинитивно историјску и социолошку књижевну критику. IX. Најзад, у последња времена, резултати до којих долази модерна исихологија, ексиериментална естетика (да је тако, краткоће ради, назовем) не остају без утицаја на естетичку књижевну критику. (Радници на том пољу су: Фехнер, Бен, Спенсер, Хелмхолц, Сули, Грант Ален и т. д.). То су главни моменти у развићу књижевне критике, п то је једини могућан одговор на питање које је имало да се расправи у књизи. Ако бисмо сад хтели учинити једну крупну генерализацију, ми ћемо констатовати да је заједнпчко обележје ових момената: проширивање поља испитивања књижевне критике, све потпуније примењивање начела упоредне методе. Одговор пишчев на то питање о „узроцима препорођаја" књижевне критике карактеристичан је за целу књигу и цео начин пишчева рада. Одговор гласи: (В. у књизи стр. 12; 38; 58 и 70.) То тако не личи на прави одговор, да човек не зна ни с које бц стране почео коментар, кад би те закључке нишчеве хтео да коментарише. Остало је све тако нсто, или још слабије. Према томе, мишљења сам да ова књига не заслужује да се откупи, још мање у циљу да се раздаје ђацима. Вогдан Поповић с. Р. проФесор В. Шкоде Савет је одлучпо: да се ово дело не може примити за оно за што је нонуђено. Г. реФеренту одређен је хонорар од четрдесет (40) дннара. VI. Прочитан је реФерат г. Јов. Мподраговнћа о делу „Ђаковање — Царовање* од Д. Пугниковића.