Просветни гласник

270

РАДЊД ГДАВНОГА

ПРОСВЕТИОГ САВЕТА

или иипање" (стр. 35), и то је све. Као што се види, ово је све и растуреио а и непотнуно. Исто је тако иетачио: ,Ддаке су дуги, кончасти израштаји, који су постали из рожастих иокожпчних ћелида" (стр. 8 ). Развијене ддаке могу имати морфолошку вредност рожастих иокожнчних ћедија, ади ие могу иостати од њих. Рожасте покожичне ћелвје су изумрде, и тако ддаке постају из епидермског живог, Малпигијевог, слоја. 0 мишићнма је врло мадо казано, па и то није јасно и тачно. Између остадога надазимо : ,Почем се мпшићевн крајеви грчењем зблнжују, иокрећу они и оне делове један другом (сл, 3), за које су ти мишнћи сраслн, а то су раме п лакат" (стр. 4). Ово би могло да буде само онда, да нема мишићне кости; овако нак, лакатна кост н жбица могу да се ириближе, овнм грчењем мпшпћа, мишићној кости. Да оставимо одељак о костуру, где има такођер неких нетачностн и неиотпуности п пређимо на варење. Ту налазнмо : жедучни сок, намењен да раствори и свари веднкн део материја, што се надазп у храни" (стр. 17). Ово је нејасно, кад би се н усвојпло мпшљење неких Физиолога (нпр. Вгиске и др.), иеби се опет могло казатп, да је овај сок у стању да „свари велики део материја", но би ваљадо казатн, ведики део албуминопдних материја, а да и не помињемо мишљење С1. Вегпаг<1-а и др., који му одрнчу ову моћ сваривања. У осталом н сам писац исправља у некодико пређашње тврђење: „.... химус — прелази из жедудца у црева, где се продужава сваривање хране." (стр. 18). Мало даље: „. . - . у црево од дванајест аалаца, издива се жуч из јетре и гуштерачни сок (слина) из гуштераче (панкреас). Што пљувачка у устима и жедучни сок у желуцу не сваре, то се раствори и свари у цревима , нарочито утицајем жучи." Гуштерачни сок могао би се назвати абдоминалном, утробном пљувачком, као што су га тим именом и звали некп писци, ади никако слином. Понкреатични је сок секрет, сок врдо потребан за сваривање материја, док сднна у носу, с којом би се могао сравнити овај сок, није ништа друго до екскрет, одређен за избацпвање из оргаиг.зма. Ово је у остадом сноредно, но важно је да се исправи, да се у устима нпшта не сварује, и ако иљувачка има моћ сахариФикације скроба. Другим речима, у устнма се не може никаква материја трансФормацијом спремити тако, да буде днректно доцнпје у цревпма апсорбована. У стомаку се, истина, трансФормишу скробне матернје у декстрин, под дејством пљувачке, ади тек доцније, у танком

цреву, овај а и другп шећери ће се трансФормисатп и даље, и тек промењеп нарочнтпм Ферментом инвертином моћн ће се апсорбовати. Према томе, много је боља она наномена пишчева, где Функцпју пљувачке своди на одакшавање посла око жватања и гутања, растварање материја што су у води растворљиве, и т. д. (стр 16), но ова, где јој се приписује моћ сваривања хране. Што сам навео за пљувачку, вредгг п за жуч; никаква се храна не може сварити „нарочитпм утицајем жучи", као што ппсац веди. Жуч ће зар н утнцати на емудзнју масти, што се некад држало, пдп ће само иотпомагати апсорицпју зготовљене хране у цревном каналу. Док писац приписује пљувачци и жучи велнке улоге у сварпвању хране, дотле о дејству најважнијег, панкреатичиог, сока нншта не говори. Дејством се овога сока довршује трансФормацпја скроба у гдикозу, емулзија, а можда и распадање масти. Најзад да поменем још и ово: л Пошто се храна у желуцу н цревима ...... сварила н у жнтку кашу — хилус — претворила, онда унутрашња површпна желучева и цревног каиала упнја жидак сок из ове житке каше" (стр. 19). Из овога би се могло замислити, да храна, ношто пређе из стомака у црева п ту се довршндо сварпвање, понова се враћа у стомак, да би и тамо апсорбована била унутришњом желучевом иовршином! Овакве нејасности ваља избегавати. Ако се усвојп да се и у желуцу врши апсорпција хране, онда та ансорпција бива из химуса, ади не вз онаквог, како деФинише нисац: „ густа каша химус 11 (стр. 18). Химус се све више ликвеФикује и само у внду житке каше напушта стомак и ирелази у црева. У осталом, нптање о апсорнцпји стомака до данас није решено. Па све да се у стомаку н аисорбује извесна храна, та је апсорпција врдо незнатна, да о њој, у оваквим уџбеницима, где су изостада многа елементарнија Факта, ваља говорити. Са овом напоменом престаћу са прегледом анатомије човека. Додаћу само, да је овај део Зоологије врло кратко резиме анатомије човека, са доста грешака и нејасности; да из Физиологије има врло мало, да не кажем да баш нема готово нп најосновннјих Факата. Да је ово овако, сваки се може уверити прочнтавши ма којп одељак, како од оннх, које сам пзнео у досадањем прегледу, тако и од оних, о којнма нисам говорио. На првом месту главних животињских типова налази се иас. На овоме се типу нећу задржавати, но ћу само иапоменути, да се при завршетку