Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВПОГА ПГОСВЕТНОГ САВЕТА

213

критика опазпла, нарочпто са обрадом историје словенских народа' - . Пре но што бих крешао на оцену самога деда, ваља ми се, ма и с неколико речи, задржати на овој преводиочевој напомени. Кад се ова књига појавила први пут, она је била примљепа врло радосно, алн не толнхо што је дело нзврсно, колико због тога, што су наставпици опште историје по средњим школама били ослобођеии од једног тешког посла: диктовања историје својин ученицима, пошто ће, без сумње, свакоме бити познато, од колике је штете по саму наставу диктовање ма кога предмета у средњим школама. Еако је ово дело било за некпх седам, осам година једини уџбеник за општу псторију, то онда, по себи, отпада она напомена преводпочева, да је ова књига „за све време послужила као најбољи школскп уџбеник", јер онде, где нема избора, не може нешто ни бити ајбоље". Даје, међутим, ово дело у оном првом издању било неиодесно за историјску наставу, прпзнаје п сам иреводолац казујућп нам, да су сада, у овом новом издању, попуњене празнине, које је критпка била опазпла. А оснм тога, доказ је и то, што је овај уџбенпк био избачен из школе одмах, чим се јавио други бољи: Зечевићева Историја општа (1880. год.). Р1 док год је бпло Зечевпћеве Исторпје, која је, поред свих својих мана, ипак послужпла много боље историјској наставп, од Иловајскове Исторнје није било ни помена. Ну чим је нестало Зечевићеве књиге (а то је било, ако се не варам, већ 1886. год.), видпмо где се опет јавља Иловајскова, и ако сада, истина, не цела, већ само један део (стари век). Па како се осећала све већа и већа потреба за једним псторијским уџбеником,- у коме би бпла обраћена целокупна историја, те да ученнци буду поВДеђени од тога зла да уче поједине партије по разнпм уџбеницпма, то се г. Дукић решио, крајем прошле године, да изда поново Иловајсково дело, или, као што он тврди, у друкчијем облнку. Да видимо, дакле, да ли се и у чем се разликује ово друго цздање од ирвог. У првом делу првога издања (а који обухвата историју источних иарода и исгорију Грка и Рпмљана) има свега десет одељака. Тих десет одељака налазимо и у овом новом издању, н то без икакве измене. Велим „без икакве измене" зато, што ја не рачунам да су то неке измене, или, како г. иреводилац велн, да су „попуњене иразнине, које је критика опазпла", што је на једно десетак места дода-о сада још по два трн реда внше, често иута сасвпм нзлпшнпх. Такве безиросветни гласник 1895. г.

пачајне и недовољне измене учињене су на стр. 5., 11., 14., 51., 52., 59., 61., 73. и 74., 113. и 126. Једпнп нов одељак у овом новом издању јесте маленп одељак на стр. 146. и 148., који говорп о „Светнм оцима". Нрема томе, сва је разлпка нзмеђу овога дела историје у оном старом издању и истога дела у овом новом у томе, штојеуовом другом вздању сада језнк нешто бољи но што је био у оном првом. Средњц век имао је у старом издању такође десет одељака, а у новом издању један више. То је одељак XVI. под натиисом „Државе, које основаше Слбвени", и којп изгледа да је нешто са свим ново, чега у старом издању нпје бидо. Али ако се овај одељак иодељакХХ. („Словени и над Царпграда") овог издања унореди с одељком XIX. („Словени и пропаст ВизантиЈСке Империје") из првог издања, видеће се да је то готово тај исти одељак, ну који је у новом издању само раздељен и нешто ошпирније разрађен. Поред тога, г. нреводилац је у овој иартијп пзоставио по нешто, што му се учинило као излишно (као на нр. на стр. 156., где је у старом издању био говор о лонгобардској краљпци Теоделинди), а по нешто додао (као на пр. малени одељак иа стр 174. и 175., који говори о подеди цркве на источну и западну). Најносде, нови век у старом издању имао је иетнаест одељака, које налазнмо и у овом новом издању, н то без икакве измене. Како је старо пздање обухватпдо догађаје само до 1815. год., то је бпдо сасвим природно, да се ваљадо постаратп да се разраде и догађајн од 1815. год. па до нашнх дана. Отуда и налазимо у новом пздању још трц нова одељка, у којпма су разрађени догађаји до 1870. год., односно до наших дана,. јер је г нреводилац, додпрнувши тако звано псточпо штње , поменуо н најновије догађаје из исторпје бадканских народа. Према свему овоме, што довде рекосмо, п.здази, да нема готово никакве ведике, стварне разлике између овог другог издања Иловајскове Исторпје и оног ирвог, изузевши само последњп кратки одељак пз најновије историје. Мпслио сам, да ми ово ваља констатовати с тога, што г. преводидац, као што сам већ поменуо, веди да је ово цздање не само превео с најновпјег руског издања, него да је попунно и оне иразнине, које је критпка опазила. А сад нека ми буде допуштено да пређем на оцену самога деда. На збору немачкпх исторпка, којп је држап год. 1893. у Мпнхену, бидо је у гдавиоме говора о задаћи исторпјске наставе, а о појединнн нита28