Просветни гласник

214 РАДЊА ГЛАВПОГА њима донете су неке одлуке тек иа другом збору, који је држан крајем марта 1894. год, у Лајпцпгу. На овоме збору, на коме је било нарочито говора о подожају старе историје у научној настави, донете су п примљене неколпке теме, од којих су нарочито значајне прва и друга, јер се у њима тражи с једне стране, да се обрати што већа пажња историји Грка и Римљана, да она буде основ за свако даље историјско образовање, пошто је тај део опште историје један од најважнпјих делова и, што је главно, што чиниједну заокругљену целину, а с друге стране, да се историјом источних народа ваља у толико бавити, у колико је она ирипремила стварање нерспјске царевине. Слажућн се потпуно с овпм мишљењем, ја и полазим од њега у својој оцени на ирви део Иловајскове Историје, који обухвата тако звани стари век. И ако је одељак, који говори о тако званим источним народима, нрилично кратак (има свега 16 листа) ипак је оп код Иловајскога доста добро обрађен, ма да нн он нпје без мана. Пре свега, ваљало је јеврејску иеторнју мало више разрадити, и што је Иловајски, ппшући ову књигу за руске ђаке, који уче много више и опширније историју Старога Завета, мислио да ће бити довољно ако само у најкраћим нотезима и са свим површно пређе историју Јевреја (у српском преводу свега један и по лист) Али је за то требало да преводилац попунп ову празнину, пошто се код нас историја Јевреја учи у ннжим разредима средњнх школа, па н то с верског гледишта. Исто тако држпм, да нпје требадо одвајатп историју Миђапа од исторнје Иерсијанаца. Ну много горе стоји с историјом Грка и Римљана. Једна од најглавнијих мана овога дела је та, што у н.ему пема никакве сређености тако, да ученици не могу имати јасан нреглад целпне ннти уочпти узрочност, свезу пзмеђу поједнннх пернода, без чега се не може нп зам.ислити разумевање исторпјскпх догађаја. Нарочнто је културнп део врло траљаво израђен, и то не само овде него у целој књизн. Осим тога, писац ноклања често већу пажњу незнатнијнм догађајпма и стварима, те говори о њима више но о другим, важнијим стварима. Тако на пр. о атинском знаменптом тиранпну Пизпстрату има свега четири реда |стр. 58.), а о самоском тиранину Поликрату, који је могао остати и непоменут, има чак и прича о његовом прстену (стр. 58. и 59.), која је, узгред буди речепо, и доста нејасна. 0 узроцима персискнх ратова нма тек неколико реди, на и то тако нејасно, да ђаку не може одатле никад бити

САВЕТА

разумљиво и јасно, зашто су потекли овп ратови. Исто је то и са пелоионеским ратовима, о којнма ппсац говори свега на једном н по листу (стр. 70—78.). Још се боље виде све ове мане код римске историје. Тако на нр. о рнмскпм децемвирима, које народ бејаше изабрао да нропишу законе рнмској државп, има свега десетак редп (страна 98.). Остављајући на страну, што је писац извео ове догађаје тако кратко и површно, и што пејасно казује узроке, због којихјенарод устао затим на ове децемвнре, пнсац је учннио грдну погрешку, што пе помиње ништа н нигде, какви су били ти закоии, на којима је, затим, и почнвала римска држава, а то и јесте главно, јер је прича о децемвирама и њиховом раду споредна ствар. Ђацн ваља, дакле, да уче даље историју римске државе, а да не знају пи главиије одредбе римског устава! Писац говори и о најезди Гала на Рим (стр. 98. и 99.), алп не казује и узроке ове најезде. Исто је тако нисац учпнио грдну погрешку, што је врло укратко изложио догађаје, који су у историји римској познати као пунски ратови (счега на три листа), н што нигде не помпње како су Римљанн и кад покорили Маћедоннју и Грчку. Говорећи о браћи Грасима (стр. 113. и 114.), ннсац нам износи неке анегдоте о њиховнм родитељима, а о главној ствари, о жнвоту и раду браће Граха, тек неколнко речп, које нн из далека ннсу довољне да даду ђацима јасну слику о оним знаменитим људима. Могао бих навести још безброј прнмера, који бп могли потврдити моје мишљење о овом делу Иловајскове Исторпје, алп ја мислим да је и оволико доста. Прелазећп на средњи н нови век, ја морам још сада напоменути, да су оба ова дела слабије обрађени од првога дела. Све оне мане, које сам набројао код првога дела: нејасно и кратко излагање, оскудпца потребне свезе и узрочности између појединих догађаја, задржавање на споредпим, незнатнпјим догађајима, а прелажење преко важнијих, — све нам те мане издазе још јаче иред очи у ова друга два дела. Такав је н. пр. одмах сам почетак средњег века. У место да нам иисац изнесе најпре , која су племена насељавада јевронскп контпнепат, ко је покренуо сва племена п натерао пх да остављају своја дотадашња седпшта (тако звана „Велика сеоба народа"), н како су за тим и којим редом поједина германска племена срушила н заузела западну римску царевину, како би ученици имали потпуно јасну слику о овим тако епохалиим догађајима, писац се задовољава да проговори само о неким