Просветни гласник

420

КРИТИКА II БШШ101ГАФ11ЈА

туга за умрлим, сиротним, а вредним радником; од Љермонтова су: Облаци (од истог преводиоца, св. за март, стр. 480.), у којима Је песниково ту говање за завичајем ; од С. Милова је: ОдгОВОр (превод С. МијалковиКа, св. за март, стр. 495.), у којем је бони прекор: како је свака садашшост незахвална према песницима. Од Петефија су две песме. — У првој : Шта ће С земљом најзад бити (превод С. Д. М- а, Мијалковића —, св. за април, стр. 41.), неоправдаиа је идеја: да ће земља пропасти са људи; ау другој: Црни хлеб (од истога преводиоца, св. за јули — август, стр. 5.), помиње се : да је црни хлеб у завичају слађи од белога у туђини. Од Н. М. Минског су такође две песме. — У првој: Пред ЗОрин Сјај (превод Р. Ј. Одавића, св. за септембар, стр ), лепших је сличица из природе, пре но што ће зора наступити; а у другој: Три музе (од истога преводиоца, св. за октобар, стр. 31. —33.), у лепим сличицама понуда муза уживања, рата и истине, изјављује се приотанак на ово последње. Најпосле, још су две песме: једна од Ј. П. Полонснога; Птица, у преводу Р. Од&вића (св. за септембар, стр. 393.), у којој је песникова жудња: да је слободан као птица; и друга, од незнана мађарскога писца: УЗДИСЗЈ, у преводу Јефтана Р Шантића (св за новембар, стр. 208.), у којој је пссниковамолитваБогу за бољитак његове домовине. У свима овим песмама, махом је већа песничка моћ израза. Оем ових песама, у којима је субјективпо мишљење и осећање несника о себи и о свету око себе, има и таквих, у којима несници говоре и кроз друге особе, које пуштају пред нас у радњу, те ту, природно, преовлађује 6ПСКИ елеменат. Дело се започиње таквом једном песмом Змаја Ј. Јованови-ка: Мајка српскога јунака (св. за јануар, стр. 1. —2.), којаличи на причицу. У јуначкој мајци, Орпкињи, која више љуби добро отаџбине но свога сина (који гине на бојпу иољу), оличена је паша домовина. — Као год што ову песму краси онај разговор мајчип с тицама (с бојна поља), тако п несми: Крчмарица Лала и горини првијенци (хајдуци) (св. за октобар, стр. 5.—9.), од истога песника, ресе две лепе епизоде, пуне лепе крчмаричине шале с хајдуцима, њезиним знанцима; ну сиже као да није заслужан једнога Змаја, којем би живот наших старих хајдука иш црте из њихова живота дали богате грађе за овакве песме, у духу народне поезије. Песма је из нове, досле на свег неиздате збирке песникове: Снохватица Змајовиних.

Китњасто је изведена, пуна ведрине, с једним лепим, љубавним призором, песма Милорада Ј. Митровића: Папучица (св. засептембар, стр. 357.—363.). Управо ово је причица с главном идејом: да љубав савлађује све сметње. — Оупротна: по звуцима пуним ббла, с лепим, живим сликама, с доста нсихологијске студије, особито драгина карактера, врло дирљива Робиња (св. за новембар, стр 188. —196.), у којој љубоморни султан своју прелепу робињу Зарему баца у море, кад му признаде да другога љуби. Три од ових песама родољубиве су, са чисго српским сижеом из прошлости прожете, било тугом, било веселошћу; само је једна из гппанског живота (Папучица); али по свем што је у њој може се прилагодити и много ширему кругу. Узгрсд помињемо, да се по овпм песмама Милорада Ј Митровића можемо од њега многом чему надати, ако се само не понесе хвалом и ако се певајући, и даље буде све више усавршавао у свем оном што је потребно правоме песнику. Сем ових песама додајемо, да је и Мил. Т. П. испевао тихим, боним речма кратак један дијалог између своје мајке и себе у песми: Моји бОЛИ (св. за октобар, стр. 39. —40.). — Мајка има нраво што га светује да, млад, не буде тужан; ираво има и он што осећа боле патника; ну за осуду је што жели да. га ти „сееги болм« и Ђ дивље муке» и даље Ђ бесно муче *, место да изјављује готовост да се с њима јуначки бори. — Песма ова, истина, није права драмска; тек јој је дијалогом дато нешто од драмскога облика. Приповедака је свега 23, од којих је 17 ориђиналних, а 6 су преводи. И њих, као оно и песме, оцењиваћемо редом, којим су им се писци у Делу јављали. Ориђиналпих приповедака имамо од писаца, којн су или већ познати као приповедачи, илп су им ово ирви штампапи радови. У прве увршћујемо: Симу Матавуља, Бранислава Ђ. НушиКа, Свет. Ћоровића, И. И. Вукићевића и Св. П. РанковиИа; а у друге спадају сви остали: Леон, Рад, Ж. Д, Мил. Поиовић, Д. Јов., Иван Иванип и — љ. —. Највише је приповедака од Симе Матавуљ а и Св. Тхоровић а (по три), па од Бранислава Ђ. Нушића и И. И. Вукићевића. (по две); Од осталих је по једна. Оижеи у приповеткама махом су узети ич живога у Краљевини Орбији. Тако, прича из тога живота је 11, из живота у Херцеговини 3, Приморју (српском) 2, и Маћедонији 1. Све су из најновијега доба, само је једна из прошлога и почетка овога века.