Просветни гласник

ЛЕПА КЊПЖЕВНОСТ У ДЕЛУ

421

По величини највећа је : ТројвруЧИЦа, па Мала жртва, а најмање су: Објава и Напред! Од Симе Матавуља имамо три приповетке. У првој: Снага без очију (св. за јануар, стр. 3. —21.), по натпису изгледа, да нам је писац хтео насликати у главноме јунаку, Србину Херцеговцу, Мићи Г.-у, пенсионисаном аустро-угарском хонорарном капетану, неку „снагу без очију како Мића сам себе назива. Али то по садржини не излази, а ни иначе не би било вредно узети такав сиже. Најмање је пак умесно, што писац при крају, посматрајући Мићу, вели: да му се његова велика сенка «ирема мрачном обзорју" учинила као : „снага сриснога на.рода, снага без очмјг/«, што би могло значити да је српски народ у Мићи оличен! И поред једног повећег и више мањих г.ризора, у којима се Мића живо слика, као човек и као војник, остајемо незадовољни приповетком, питајући се: како да другаче Мићу ценимо, до као неку чудну, ничим особиту, суру, солдачку природу, који, у очајању због губљења очњег вида, више воли постати самоубијцом, него ли пасти у боју, противу душмана, Турака, у који беше отишао с руским и српским добровољцима. — Радња у причи збива се у Дубровнику, камо Мића долази да живи, у манастиру Дужи и око њега, у Херцеговини, где је учествовао у једном малом сукобу српско-руских добровољаца с Турцима (пред српско-турски рат, 1875. год.), па се одатле одмах вратио, рањен у ногу и истога се дана у болнпци убио. — И по сижеу и по главном карактеру, а и по обради, друга пишчева приповетка: Мала жртва (св. за мај, стр. 215. — 242.), боља је од Снаге без очију. За сваку је хвалу главна јој идеја : „Грехота. је туђу о/сену љубити.* —Једне ноћи, разговарајући се еа својом младом женом, муж, на жељу њезину да јој даде какав п нов иодатак" за „познавање® његове Ђ душе", прича : како је једном, као нежењен, отишао послом у градић X., с једним младим господином, код којега оста у гостима. Опазивши у брзо, како му је жена лепа и похотљива, одмах ступи с њоме у љубавне односе. Ну кад је дошло до тога да се домаћинов дом обешчасти, онда га, као госта,, гризе савест, те се одлучује да учини „малу жртву «, т. ј да брак не псвреди. С тога се одмах врати дома. — Главна особа (гост) за допадање је. Слике његова понашања, домаћице и лаковерног ј ој мужа, као и она грижа савести, доста су развијене и врло природне; само, као да је онај разговор мужа са женом, пре почетка ове , мужевљеве, приче, сувише велики те квари лепоту целине због своје несразмерности и што не стоји у тесној вези са сижеом припо ветке.прооветни гласник 1895. г.

Од истог је приповедача и приповетка: ТројеруЧИЦа (св. за октобар, стр. 10,—30.; св. зановембар, стр. 174.—187.). Сиже јој је ово : У приморском градићу X., богати трговац, Аћим, имао је честита и образована сина, Славка, а сусед му лепу и васпитану кћер, Јелену. Кад Јелени стиже од оца депеша. да иде у Трст својој боној матери, пође и Славко трговачким послом својега оца. На броду налазе старог једног Приморца, Иву, сиромашна, разговорна и врло побожна човека, с којим прво Јелена а потом Славко ступе у разговор. Јелепа прима од Иве слику светогорске Богородице-Тројеручице, а доцније чини то и Славко. Обоје пак (и Јелена и Славко) не беху ни мало побожни. Славков сан, по добитку те слике (као да их је Ива венчао), чини те једно другоме откривају љубав и доцније се узимају. — Као што се види, ни лик Тројеручице ни Ивин говор нису одлучно дејствовали ни на Јелену ни на Славка, већ је то био слепи случај - сан. Карактери Јелене и Славка, а особито Ивин, живо су насликани и право је задовољство посматрати их. Од ове три приповетке по свему је најбоља: Мала жртва. Њен је сиже из ових наших, а оних двеју из наших приморских крајева. Све су три из најновијега доба. Од Бранислава Ђ. Нуи/иАа имамо два мала састава, од којих је један из живота Срба у Краљевини, а други из крајева маћедонских. Један је из доба нашега ратовања (на сву прилику с Бугарима), а догађаји у другоме су с краја прошлог и у почетку овога столећа. — У првоме: Из капларСКИХ прича (св. за јануар, сгр. 23,—27.) два су одељка: XVII Свети Архшђел Михаило и XVIII Ко је то ? Оба Су слике из ратнога доба. У првој видимо и нехотично осећање побожности војника у ратно доба, а у другој њихно добро непознавање својих, ратних другова. — Описи и радња природни су , тихо изведени.— По уметничкој обради, ниже стоји друга, мали састаа: Прича о Џеладин-бегу и Ташули (једна глава из дела)»Крај обала Охридског језера", св. за Фебруар, стр. 259.-267.). У њему ни главна ни друге еноредне особе, ни тренутка не живе пред нама. Писац описује њихну радњу, због чега састав на сваки начин, није тако уметнички, као што би то иначе могао бити. Ну , кад се узме да је ово само цједна глава <( из већега списа и да није писана по шану по којем се приче састављају, онда се писцу не може ни замерити, што се тиче њене обраде. Главна особа, лепа Гркиња-робиња, Ташула, и кад постаде женом „иребогагога« Џеладин-бега , очува своју веру па удави и своје дете, само да га не потурче. У колико је овај њезин поступак 55