Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ковчежиЋ

— Опипај. Сви га почеше пипати. — Гледај ти само животин>е... Као бубањ! — А би л' могао појести две Фунте шећера. — Вих. ' — И четири чиније каше ? — И то. — А пет ротака? — И да попијеш четири бокала воде ? — Не знам... нисам покушао... спава ми се... Комедо оде у Камчатку. Гомила га је још дуго ружила, називајући га и стрвином и алом идрушм именима. * * * До чега је бурса могла довести ученика, показује пример с Угптвом. То је најнесрећније ство- ј рење у школи. Лице му је гадно, скоро натруло, пегаво и богињаво. Куд он прође, ваздух је загађен, јер јаднику удара не само испод пазуха, већ и с леђа, и из шпагова, и из косе. Рекли бисге да је то кужно биће престало бити човеком. претворено у неку нанраву која се креташе тамо амо. Уштва је трунуо, у правом смислу те речи. Не може се рећи да су га другови мрзили; не, они осећаху одвратиост према њему, па га је мало ко и дирао. Нећете веровати, да се између пет стотина ђака, у току од осам година, не нађе ни једног који би му руке пружио или миле речи рекао. Па није да га презираху само ученици, већ и наставници, па и слуге, Он ноћиваше у спаваћој соби са још дванаесторицом таких као што и сам беше. Ови су они патили од болести која у детинству још није недуг, већ зависи од кржљавости организма. Требало се бринути за њих, требало их је лечити. Управа не само што ништа не предузимаше, већ јој беше жао купити лакована платна да би се сламњаче сачувале од трулежа. Зато црви гмизаху под њима, те несрећници спаваху на правом сметлишту. Запитаћете, зашто да се они сами не снаже, зашто да свако јутро не проветре своје постел.е? Ко би допао те собе где је ваљало из дана у дан удисати скоро отрован ваздух, осећати под собом гомилу црви и сносити презрење свију другова, постајаше потпуно равнодушан према својој личности, презираше сам себе. У том немару Уштва је терао тако далеко, да је гутао мухе и друге зарезнике, да је јео остатке од лојаних свећа, да је једном појео лист хартије, намазан зејтином. Ова је семинарија у бањи, па је и он дошао да се окупа. Тражећи где би нашао ведрицу да се измије, и уверив се да је све узалуд, он приђе Твору и процвиле:

431 — Дај ми ведрицу кад будеш готов. — Три копјејке, па ћеш добити. — Кад имам само две. — Дај две. — Па шта ће онда мени остати? — Дај пет пари дугмади. — Немам. — Одлази до врага! Уштва оде Сатани, бурсацком ђаволу, као што му и надимак показује. То вам је дражило, нрава крља у човечјем обличју. Кад се он кому попне на душу, неће га оставити два три дана док га не доведе до беснила. Много је он за то извукао, па ипак је терао своје све даље и даље. Уштва га замоли за ведрицу. — А можеш ли се изву%и ? пига га Сатана. — Не могу. — Па зар ти коса није мокра? — Још се нисам поквасио. — Покваси се, па да ти дам. — Не, не могу. Уштва стоји у недоумици да ли да се извуче или не, т. ј. да му Сатана стисие косу измеђ пет прстију, а он да се ослободи. 0 мокрим власима то није било тешко. Некоји вештаци умели су се извући и са сухима, али он се не усуди. — Онда чекај док се измијем. — Хвала ти, одговара му Уштва радосно. Он је носио воду Сатани, поливао га је, паштећп се неуморно само да ведрицу заслужи, па ипак је не доби. — Ко ће ведрицу? виче Сатана. Уштва пишти; Сатана слуша али не уша. Потиштено, несрећно створење ! * * * Семјонов, којега данас разред огласи шпијоном, хуђе је среће од њега. Увиђајући да су цензори, аудитори и други представници непосредне школске власти често у дослуку с друговима, управа начини неке ђаке потказивачима да јој достављају све што се у школи смера и извршује. Требаше много подлости па да се неко прими тог гадног позива. Подобни и марљиви ученици никад се тиме не занимаху њихово знање водило их је напред; тајни пак потказивачи, или, као што их у бурси зову, фиск&ли, беху махом младићи без дара, а уз то и јадне кукавице, које нроФесори пропуштаху за ту гадну услугу из разреда у разред. Већ то би било доста да их другови омрзну. Ну њиховој мржњи даваше маха и убеђење да 56»