Просветни гласник

432

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

Фискал не проказује само оно оно што се збиља деси, већ да се служи и клеветом , не би ли се што боље додворио. Чак и онда кад би доставио сушту истину, његов поступак буђаше пакост и ненавист. Деца се, н. пр., спреме да довече приреде пијанку, да откину реп економову свинчету или да се нечим другим забаве , а тек инспектор, извештен тајно о свему, упадне у разред, па их батинама тако забави да све јаучу. Још нешто. Све што Фискали јављаху , заводило би се у црну књигу, па кад се крај чијег имена много нагомила, управа му пружи изнебуха вучји аасош, т. ј. протера га из школе. Семјонов осећаше, и ако му би страшно веровати, да су другови прокљувили е је он Фискал. Он је запазио да сви ћуте од њега, а знао је да је ћутање прва мера којом се бурса служи у таким приликама: сав разред, а често и сва школа договоре се па неће рећи Фискалу ни беле, сем ако га треба изгрдити. Није ли то страшно: живети иедељама међу живим светом и не чути ни једног љубазног звука, читати свима одвратност и нрезирање с лица и бити потпуно уверен да вам нико неће пружити руке помоћне, већ да је свак рад ма чим вам наудити? И доиста, проказалац не стајаше под заштитом никаких закона; налагати на њ, скрхати кола над главом његовом, красти му и ломити ствари, цепати му књиге и одело, тући га и мучити, све то беше допуштено. Понашати се другојачије према њему, било би неиоштено. Вече је, али се још није сасвим смрачило. Ђаци се играју у разреду, чекајући да се лампе унесу па да се почне спремање за сутра. Семјонову је дуго време, нигде га у игру не примају. — Посластица, колача! колача, посластица! То је глас Елпахе, који тргује слаткишима. Он лепо зарађује на њима, купујући их на Фунте, а продајући на комад. Семјонов му приђе. — Колико ? пита га Елпаха, осврћући се да га когод не види како пазари с Фискалом. — За пет копјејака. — Дај новце! — Ево! — Држи! . — Па што ми дајеш све саме исисане ? — Прва роба. — Промени! — Посластица, колача! викну Елпаха и окрете се на другу страну.

Семјонов држаше ђаконије на длану, размишљајући да ли да их поједе, и тек што се беше решио да их тури у уста, неко му их зграби иза леђа и сакри се. Весилна мржња плану у очима малом Фискалу. — Хајд да се играмо дугмади, ослови га Твор. Зачуђен, што је неко и с њиме проговорио, Семјонов посматраше Твора неповерљиво. — Што си избуљио те очи? Не бој се! — Преварићеш ме . . . — Ето, луде ! . . . — Закуни се. — Ну, нећу, Бога ми. — Збиља, нећеш ? — Зар ти пе нисдм заклео, па шта ћеш више? — Добро, одговорн Семјонов, обрадован што ће се и он с киме играти, па ма то и Твор био У тај мах у Тоора беше само једно дугме. — Лихо или тако ? поче Твор. — Нек буде лихо. — Твоје је. Хајд сад ти! Семјонов пружи руку , ну чим је отвори да види, је ли Твор погодио, овај му оте све што се показа на длану. — Како то, Творе? рече Семјонов. — Зар сам ја теби Твор ?... Ако те макнем по лабрњи... — Нестало, рече један друг. — Пропало, рече други. — Да ми вратиш, Творе, Бога ми, да ми вратиш. — Ти мени опет Творе ?... Зубе ћу ти сасути; њушку ћу распљоштити. Видећи да га нико не трпи, Семјонов се по вуче на страну. Он се опомену да је под клупом оставио пупушку, кашом напуњену, па седе да се мало прихвати, али ништа не нађе. Дара преврши сваку меру. — Господо, то је најзад подло , узвивну он. — Шта ? — Ко је узео моју пупушку ? —• Је л' с кашом ? сташе му се подсмевати. — Украли ? — Спапчили ? — Зграбили ? — Пиши пропало! Евом.у итренутне утехе. На једномместу бубају Твора за грех достојан имена његова. „Бог да прости, Бог да прости!» шапће Семјонов. Ну Гороблагодатски ухвати малог Фискала одостраг, метну га на клупу, и силни ударци стану пљуштати на њ. «Погоди, ко је \" вичу му. Така леђа не беху за таку игру и за таке песнице, и Семјонов посртпше кад