Просветни гласник

434

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

Благоиолучно нипЂ иочиватцему на лаврахг курсу 1 ) многал лЂта\... Последњи звук изби у највишој ноти... У тренут ока, као на дани знак, сви умукоше... Бурса ужива, она страсно милује јаке звуке..Још један тренут — и стогласно Многаја љета одговара басу... Око Великосветског чује се одобравање. — Браћо, концерат, предлаже неко. — »На водама вавилонским." — Кад немамо нота!... — Па на памет! — Уведите неколико малих певчика.., Концерат бруји... У разреду ни једног дивљег звука... Дисканти плачу дечјим гласовима; бас гуди као угушена сила и ропће уздржљиво; чује се клик Вавилоњанина: »Певајте нам песму сионску !«; чини вам се да видите грозног деспота где лупа ногом, гњеван и нестрнљив... »Како ћемо певати песму Госаодњу у туђој земљи?« одговарају плачни, несмели, гласови дечји; женске сузе гуше се у грудним дискантима. Високим, тихим и страсним нотама диже се плач, прелазећи најзад у силне, грозне гласе: »Кћери вавилонска, крвницо, благо оном који узме и размрска деци твојој главу о камен.« После концерта све се умири. Укроћени складним појањем, ученици при«ају један другом бајке, сећају се распуста, разговарају се о друговима и о наставницима. Само по каткад чује се како неком иукне по врату, и како Митаха жалостиво иевуца; Кад зграбише јарца Преко трбуха... * * * Мировање не би за дуго. — Мала гомила! повикаше некоји. Око тридесет ђака обарају се хрпимице; опи што су доле извлаче се, други падају на њихово место... Смех и псовка опет се разлежу. Ну тек што се деца разиграше, вика се прекиде... Зачу се оштар, молећиви вапај. — Браћо, шта је то? Браћо, окајте ме се !... У помоћ !... Другови не могоше одмах разабрати чији је то глас... Чује се како неком запушавају уста... сад га обарају на под, а он само муче... Шта ће то бити?... Ирохујаше три минута, а ио том се даде јасно разабрати како шибе Фијучу кроз ваздух и како ударци падају на тело човечје. Види се да бију некога. Испочетка облада разредом гробовска тишина, а за тим се поче једва чујни шапат. . — Десет... двадесет... тридесет... Броје ударце. ') Разреду.

— Четрдесет... педесет... — А-јао, а-јао! оте се јаук. Тада сви познаше Семјонова по гласу и разумеше шта се збива. —- Још се уједаш, дртино! То беше глас Тављин. — А-јао, браћо, опростите ми !.., Нећу... Бога ми, више нећу... Опет му запушише уста... — Тако му и треба, шапћу другови. — Хоћеш још потказивати ? На седамдесетом ударцу престаше. Семјонов јецаше, не говорећи ни речи. Разред беше миран — у сваком случају догодило се нешто необично. . Кад га бол мало прође у сузама, несрећни Фискал поче викати из свег грла, нсујући све на свету. — Псуј, псуј! веле му. — Баш сад, упркос, отићи ћу инспектору, па ћу му све рећи... Неко му приши заушницу, а он опет у дреку. Да га угуши силна љутина са тешке увреде! Раскинув на комадиће нечију књигу која му паде шака, он се стаде уједати за прсте и чупати за косу, не налазећи доста погрда, да излије злобу своју. Измучен, избубан, ишибан, увређен неколико пута за то вече, он беше поманитао од терета. И жалосно и страшно би га слушати, како шапће: — Утећи ћу... утећи ћу... заклаћу се... не може се живети... Већина ђака, особито они из првог разреда, еаосећаху у тај мах јаду његову; некојима ударише сузе на очи, тим пре што беше мрак па другови не могоше запазити. Старији се храбре, али и њих сиопада чама, помешана са страхом. Сви поимају да их така работа неће проћи олако, да бурсу чека велико шибање. У разреду је мир, само што Семјонов јеца... Има нечег злог у том јецању... На једанпут и оно умукну, и мртва тишчна наста у школи. — Шта би с њим ? питају ученици. — Да му се није штогод десило ? — Је л' жив? — Браћо, узвикну Гороблагодатски, опипав клупу, у којој је Семјонов седео, — нема га, отишао је да нас тужи. — Зар опет да тера стари занат ? зачу се неколико гласова. За један миг неста сажаљења према њему; погрда и псовка осуше га са свих страна. — Пазите, браћо, не одајите један другог! — А шта ћеш ти, Тавља ?