Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

435

— Ја ћу рећи да сам га хтео бранити, и да ме је ујео у онај мах кад повукох нечију руку с његових уста. — А шта ће цензор рећи? Он мора о свем^ јавити, ако није 'рад да накаља. — Ја ћу рећи да онда нисам био у школи. Звонцз зазвони, знак да је време учењу. Врата се отворише, и слуга унесе у собу лампу са три светиљке. Од ступова пружише се дугачке, широке сенке, осветлише се незграпне, јаке клупе, голи, влажни зидови и прљави прозори — осветлише се суморном, тужном светлошћу. * * * И вече се тужно оконча. На једно тридесет минута пре но што ће занимање престати, уђе Семјонов у собу, главе не дижући. Он беше блед и веома узбуђен. Рад престаде. Осећајући да су на њ упрти толики радознали, иуни мржње погледи' мали Фискал осети хладно око срца и оста као окамењен. Он ишчекиваше неког. Мало доцније пара јурну у собу и на вратима се показаше четири војника, послужитеља у бурси : Захаренко и Кропченко, Цепка и Јаловој. Наста мртва тишина... Тавља бледи и тешко дише. Ускоро уђе и инспектор, висок човек, мрачна изгледа. Сви усташе. Он ни речи, само се шета по разреду, застајкујући крај неких клупа и улевајући страх онима што седе на крају. Најзад се задржа код Тавље. Сиромах лихвар да пропадне у земљу. — На мацке! рече му инспектор после кратког ћутања. — Ја. .. поче се Тавља правдати. — На мацке! — Ја сам га хтео бранити ... а он ... Будући јачи од сваког семинариста, инспектор ирочупа Тављу и притиснув му главу уз клупу, удари га песницом тако да се све разлегаше од јаког ударца по јаким леђима; за тим га усправи за косе и подвикну му по трећи пут: — На мацке! Тавља ни да писне. Он изађе на среду, скиде се полако и леже голим трбухом на прљав под; Цепка му седе на леђа, а Јеловој на ноге. — Дете га добро! рече инспектор. Захаренко и Кропченко замахнуше, један с једне, други с друге стране; пруће се упи у тело Тављино и јадник поче урлати правдајући се, како је он тобоже хтео бранити Семјонова, а овај, не поимајући у чему је ствар, како га је ујео за руку. Инспектор ни главе на вапаје његове. Док Тављу шибаху дуго и жестоко, он ходаше с усредсређеном

пакошћу, не говорећи ни речи; то беше рђав знак: кад је викао и псовао , гњев га је пре пролазио. Ученици шапатом броје ударце, и већ набројаше до осамдесет. Тавља непрестано дречи : »Невин сам! (< , куне се Господом Богом, заклиње се оцем и матером. Гороблагодатски погледа с мржњом час на инспектора, час на Фискала, који седи као ван себе. Семјонов не \ жива у тој освети, већ стрепи, слутећи да га чека нешто страшно, загонетно. Он би у тај мах па све пристао, само да Тављу не шибају. Међутим, лихвару оцспише преко сто батина; глас га већ поче издаваги од многа дерања, а он инак урла: »Невин сам, Бога ми сам невин... узалуд ме бијете!« Кад му ударише сто педесет, ивсиектор викну: »Доста!" и прође се по разреду. Сви чекаху шга ће сад бити. — Цензоре! рече он. — Овде. — Ко је још тукао Семјонова? — Не знам ... ја... — Шта? зачу се грозан узиик. — Ја онда нисам био у школи . . . — А, ти, дакле, ниси био у школи, скоте ниједан?. . . Сутра ћу шибати сваког десетог, а по • чећу од тебе... И теби ћу одвалити, рече он Гороблагодатском, — и теби, рече Твору, и указа још на неке. Гороблагодатски му одговори сурово: — Ја нисам ништа крив.. — Ти си увек крив, обешењаче; тебе треба дерати сваки час . . . — Ја нисам ништа крив. — А, ти си још продрзљив, скоте ? .. . Гороблагодатски оћута, ну стиште зубе и пакосно га погледа. Изгрдив сав разред, инспектор оде кући. Другове обузе слепи страх. Дешавало се да не шибаху сваког десетог, већ редом, клупу за клупом, па нико не знађаше шта га сутра чека. Лица се покуњила; двојица варошана крадом плачу; шта ће бити ако су баш они десети по списку инспекторову ? . .. Само Гороблагодатски промумла: »Марим ја! 8 , и острвљен у души, уживаше како Тавља не може ни да седи ни да стоји. Вођа отаојаних науми отићи Семјонову и поштено га испребијати; он већ рече у себи: »куд пукло да пукло ;« ну лице му на једанпут озари нова мисао, он се злурадо осмехну и изусти: —- Пфимфа,! Семјонов ни жив 2 ни мртав, као човек кад осећа да му над главом виси песница, која му се