Просветни гласник

ВАУКА ii НАСТАВА

383

Фпкацпју? Нп уоппгге, нп посебпде, ован ппје вук, п то с тога, што су онп зоолошки разлпчцтн. Нека је пстпна да су у псторијп генијн п епергпчне воље чешћи међу лубањама дугуљастнм, тај Факт не бп имао своје нрпродно објапш.ење у разлици расе илн порекла. Победиоци су снгурно људп оспонп и чешће зверсги: али онп се ппсу подиглп свуд и свакад благодарећи једнно правој надмоћностн својој, но веома често благодарећп њпховој еуровостн. А кад су се једном подпглп, онп су живели као владајућа класа, п код ове имају сва средства да покажу таленат, којп опе могу пмати. Ваља ли се онда чудити, да су се генији, у току дугих векова, поглавито рађали у крилу аристокрацнје ? Ну може ли се отуд закључпти, да је то био облик лубање, који их је тако определио? По Де Кандолу, карта распростртости генијалних људи у Европи, пунктирана је, према осталоме, ређе; но та пункција нма вндљнву осовипу — главни правац — који полази од Едпнбурга и доинре у Швајцарску. Друга осовина распростртостп, мање важна, почпње нспод ушћа Сене и пде на Балтпку, скрећућн ка Паризу. Изван ове велике дугуљасте шаре, изоловане тачке, са све већим и већим међупросторима, расуте су по целој Европи. Горња н средња Италија, дслипа Роне, јужна Немачка и Аустрпја, нредстављају обележена места другог реда као таква, где су рођенп Мозарт, Хајдп; али шара северна, сама она, обухвата четпри петине тнх места. Поврх тога су антрополози посматрали, да карта долихоцеФалних нлавих елемената готово одговара овој карти о расиростртости генијалних људп. Ипак, одговарамо ми, да у Шкотској има извесни келтски основ; у Швајцарској је број талената врло велики у сразмерп према долпхоцеФалима. Овај се последњи Факат објашњава, до душе, огромвим бројем генијалних Фамилија, које пресадише тамо бегунцп пз Француске. Трећа карта великих средишта цивилизације и густоће насељења, подудара се приблпжно са две друге, ношто главна шара обухвата Лондов , Париз , Белгију , Холандију, равну Немачку и Берлпн- — Нек је то тако, алп ипак ми велимо, да је крајњи проблем знати: где је овде узрок, а где дејство. Је ли то тако с тога да су цивплизацнја н насељење ту достиглп садашњн максимум, пошто је ту бнло више културе и средстава, и више впђених талената; или је овде, обратно, више талената, пошто је већа цивилизација ? Је ли то с тога, што илави преовлађују, или с тога, што је ту више пндустрије, трговпне, науке и т. д.; нли је с тога, што цпп

внлизацпја , која је с почетка бпла на исгоку и југу, путује сад ка западу и северу сжрећући расама мање псцрпеним? Статистика је такође нуна „привнђења'* и свако закључпвање овде је прерано. Када се Јелини почеше шпритн обема обалама Егејског Мора и када се Рнм још не беше родио, када Германи не пмађаху другпх станишта до „мрачне шуме" о којима говора Тацит, жути се могаху ценити п сматратп као прва класа на свету. То је бпо њихов завичај, којим је ишла „осовина" првенства. Много доцнпје, онаје ишла кроз Атину, Малу Азију и Сицилпју; шта беше тада Фамозна „осовпна" Л.ондон — Париз—Берлин? Нису ли се и Грци могли износитп као друга нека раса, но што смо ми, варварп северни ? И заиста, они су се тако и сматралп. Још много доцппје осовпна генијалности иђаше на Рим Куда ли ће она ићи после хпљаду годнна? Ми то не зпамо. На 89 реФорматора, револуционара и т. д. указује нам се двадесет шпроких лубања, међу којима су Ст. Винсент де Пол, Паскал, Хелвецпје, Мирабо, Верњо, Петпон, Мара, Демулен, Давтов, Робеспнјер, Масена п т. д., према лнсти више мање аутентичној од 69 долихоцзФала црномањастпх п поглавито плавих, као: Франсоа I, Ханри IV, Л)ј XIV, Жана д' Арк, Бајард, Конде, Вобан, Л.'Опптал, Силн, Ришеље, Л.а Рош-Фуко, (којп је био у осталом врло црномањаст), Молијер, Корнеј, Раснн, Боало, ,1а Фонтев, Малерб, Босије, Фенелон, ле Пусен, Дидеро, Волтер, Бифон , Русо, Кондорсе, Лавоазије, Гретри, Бертоле Лагранш , Сен-Жист , Шарлота Кордеј , Наполеоп I (који је имао нлаве очп) п т. д. Али , колпко вреди један Паскал впше но Кондорсе илп Сен-Жист ? Декарт беше сасвим црномањаст главе шпроке, са свимизгледом келтскнм. Ова листа у којој је мешавина врло приметна, дозвољава Фантазијп огроман размак. Претпоставља се (јер је чиста хипотеза), да је моћ карактера зависиа од дужане мозга. Кад лубања, вели се, не достпже 0.19, впше или мање, према стасу нндивпдуе и густпнн костију, раси недостаје енергије, иницпјатива и индпвпдуалноет. На против, интелактуална моћ везана је за ширину предњег мозга. — Али тада бп требали брахицеФалп да имају више пнтелигенцпје, да су обплатијп у генијалности, бар у реду интелпгенције. Односи ове две лубањске димензије, сем случајева екстремних и абнормалних, изгледа ми да је једно врло недовољно средство за оцењивање, оглавито кад је реч о разлпцп за једап или два 50*