Просветни гласник

390

лпки број делова заједничкпх, не произплази, да они тако нсто не могу иматн и велнки број различних делова. Сасвии нанротив, узвишујући мозгове наставом на једну впше мање једнообразну впсину, дозвољава пм се, да се после сами боље манпФестују својим рођеппм помоћним средствпма п према личвој оригиналности. То и јесте, у најмању руку, оно што треба васпитање да произведе, и место да сматра дух као прост суд, који треба чпме нанунптп, треба да га сматра као орган , којп ће да нзналази и да усавршава. Научне тековине из прошлости убрзавају и олакшавају нове научне тековине за у будуће; то псго важп и о интелектуалним и моралним тековинама за сваку пндивидуу. Ђреме, ароведено иод дејством цивилизације, чини те „сазревају" сви мозгови, али сазревају разно, као што иод дејством сунчевим од истог грожђа иостају иуца црка и бела: ако они и не личе једно на друго, они имају вредиост п може свако за се наћи своју прпмену. Овај се исти закон може такође применити, мислимо мп, и на разне народе: њихови карактери могу се у исто време слагати доле у основу, са гледишта моралиог и содијалног, а разликоватп се све више и више горе на врху. Веома деликатним цртама обележавају се народне Физиономије; но, као год што се у вештпни све нијансира п утанчава, тако и цивилизација, интелектуална и морална, претпоставља разноврсности детаља, како бп бпла мање груба, на нпак ие мање кориспа заједничком нанретку. Увећавање укуане акције не омеће нп мало једновремено увећавање акције индивидуалне. Својом интелигенцијом и својим проналасцпма, својим осећањпма и својом вољом, индивидуа ће видети како се повећава њена улога у току векова. Размпслимо, како нам ваља бпти на опрезу противу соцпјалннх соФпзама пзведених нз јестаственице. Те соФИЗме постају, данас, тако честе и тако опасне, као што морају да се ослоне п на теорпје впше онасне и више самовољне, но озбиљне; али оне су то далеко чешће у практици. Код модерних народа, где интелигенција игра већу улогу, „соФизме духа" теже све више и више да произведу илп да извине „соФизме срца", заједно са унутрашњим илн спољашњим ратовима, у коме те соФизме налазе крваве примене. „Дајући ирвепство владавини силе," рекао је рускп списатељ, о ком смо мало час говорили, „нублицисте Фраицуске повлађују гвозденој и крвавој игрн Немачке; њпхова наивност и њихово слепило упрепашћују човека."

„Ако је теорија спле којом се, по примеру Немачке, давпмо, била заиста та, ка којој бп стремпла тако звана највпша раса , то бп значило, да што год смо старији,. то се враИамо на иреисторијски морал, којијераса уиражњавала кад бешејошљудождер. Њенатобожња надмашност била би само мамац: осећање правде, ма и у лубањп широкој, боље је од неправде ма и у лубањи дугачкој. У осталом п правда је сила, већ можда и над све друге, и која се испољава тим внше, што морални н друштвенн елементи играју све већу улогу у цпвплпзацији. Аиотеоза бруталној сили јесте иоврат у назад, и антроиолошка историја човечанства није ништа друго до антроиолошки роман". Без сумње, у једном веку, којп је нзгубио стару равнотежу, не нашавшијош нову равнотежу, природно је, да се види у сред бела дана, како се понова јављају сви они животињски и варварски инстинкти, које иокушава да озакони једна лажна наука, сводеЛи је у теорију, ио којој се наш век коирца у иуној кризи атавнзма. Та иста наука угрожава, и у супарништву белнх , жутих и црних , нравом и последњом борбом раса, крја у осталом може остати борба мирна; али је неопростиво, што се под истом Формом представља ривалност између Француске и Немачке, нлп рпвалност нзмеђу Француза који су „побл" са Французима који су „сервилнн". Ту немамо ништа друго до породичне свађе, и јестаственица нема овде готово нпшта да впди; него само права псторпја п права друштвена и политичка наука^ могу нам датн објашњење тпх борби. Узалуд нам се износе мрачне слике о „несношљивостн ћуди" међу европскнм расама, пли међу разним егничким слојевима сваке нације — несношљивости, која нам, велн се, објашњава наше непрестане ратове —■, док мп смо показали, да те тобожње „расе" нису ништа друго до прости исихолошки тииови, чији су нам мождани услови још недовољно иознати, и које није могла назрети никакеа етудија лубања. Од вајкада су ти тако звани „природиии" производи поглавито само нропзводи социјалнн ; ннје то наследност, није то Фпзичка средина, која нх рађа, го су чисто средине; морална, релпгиозна, Философска, из којих су ти пропзводп изашли. „Расе" су осе&ања и мисли, прешли у крв и месо; а борба раса постала је борба идеја, комплпкована борбом страсги и иптереса. Нрипазите теидеје, н та осећања, и вн ђете избећн рат, за који се велп да је — неизбежан. Жчр • ш« ар

✓