Просветни гласник

наука ii настава

ковића, само што је овде стари обичај, да се коњи изгоне у планину, сасвим избледео, јер се овдепева: Ко пјешнце узиде нека се на коња врже, И нека Бога моли за душу за Милошеву. Пада пак јако у очи име. Драгпдовић , које смо већ напред расгумачили, да је оно са Секуле Дракуловића пренето на Милоша; с тим се слаже, јер исто онако као што је онде Секула заручник сестре краља будимскога, тако је овде опет Милош заручник кћери Л.азареве п Миличине. Врло је лако могућно.да је тек услед овога преноса Милош Обилић, слуга Лазарев, постао зет Л.азарев. Како је пак Вук Вранковић заиста био зет Лазарев, то је ирпродно, да се морао измпслпти ривалитетизмеђу ове двојиде, или боље пзмеђу њихових жена. Ово је ишло тим лашне, што се већ у то време развила традиција о косовској битци до тога степена, да се у њој већ сиомиње неки клеветнпк (Туберон). Из свега овога излази, да је ова песма најраније, могла постати у XVI веку. Миклош. 5. песма потанко прича о узроцима непријатељства између Милоша и Вука. У оном облику у каквом је сада тешко да ће бити чисто народнога постања, као што већ показује ништавни и непоетски тон , који подсећа на песму 3. у Архиву III. У песми се даље пева о некој ,,од града владици" и некој „младој влахињици", а при том се оштро црта разлика између угледне варошанке и просте сељанке. У песми се псмева име Еобиловић, како је сељанка однеговала своје дете, подметнувшн да кобилу спса: а зато се он зове Милош Кобиловић; исто се тако подсмева имену ЈВукову, како ће кобпла вуку стражњом ногом предње зубе избити. Впјући једна сестра другу, повреди је златним прстеном на руци (диоменат златни прстен). Увређена пстрчи у градпну (придворје) седа под неранџу да плаче. Том приликом се — противно обичају старијпх песама — понавља од речп до речи један одељак од читавих 20 стихова. Пашенози се ухвате у коштац и Милош нзбије Вуку два зуба „из русе главе", где се тај сталан пзраз народне песме овде више пута без смисла понавља. Тако се не сударају јунаци, и народна песма није тако представила борбу пзмеђу Милоша и Вука. Па и код Орибинија иКачићаје вптешка борба, а не проста туча. Настаје питање, да се није целој тој нричи прпдружио какав учевно—туђинскп аманет. Двобој опај у Орбинија има на себн много западњачких особина. Па и свађа ових двеју жена подсећа нас јако на свађу између Врунхилде и Кримхплде, коју

393

сличност опажамо још више у житију цара Лазара, где до душе не долази до двобоја, него Милош зове Вука на страну, те га опомиње да укроти своју жену (в. Новаковић стр. 443.). Вог. 1. Новаковић је у Архиву III на стр. 449. устао против ове песме, доказујући данијечисто пародна. Тим ћемо се мало поблпже позабавити. Одмах ћемо напоменутп, да Новаковић расправља о Вог. 1. и Мнклош. 5. као о једној целини, што оне никако нису, шта више мп се баш морамо чувати да оно, што се с правом пребацити може Мпклош. 5. песми, никако не применимо на Бог. 1. Сваки пажљиви читалац опазиће, да је у овој песми тип, излагање, песничка фразеоаогпја онака иста, као и у осталпх песама. Ово ћемо пак онда доказатн, ако би ко озбпљно посумњао у то. Напред смо већ видели, како Новаковићеве сумње у нека места, која су као и у другим песмама, почивају на субјектнвној самовољи. Новаковић сумња с тога да је ова песма чисто народнога порекла, што у њој више пута долази „угарска господа." Наша песма није крива, што је Павић заснивао неку неосновану теорпју, коју због њене тендециозностп морамо с правом одбити. Новаковић са неком раздраганошћу крсти назив „угарски" далматпнским ФалспФИкатом. (в. напред под I). 0 оном једином доказу, који он наводп, види напред под VII о иесми 3. у Арх. III. Ј ) Јагић је фино одбио Новаковићеву тврдњу о намерном ФалзиФИкату са речпма: Тај пзраз (угарски) ФалзиФикован је — ако хоћемо тако да речемо — историјским током. Ми се слажемо начелно са Јагићем, али инак другојачпје ствар замншљамо. Пада у очи, да ниједан од напред споменутих писаца није јасно указао на ту чнњеницу, да ова песма нрипада ономе кругу песама, где се назпв „угарски" толико пута понавља , и то не случајно, него се ту пева о угарскпм прилпкама. Ако се Јанко јавља као угарски бан, а Владислав као угарскп краљ, то ваљда нећемо мислптн да је и овде намерно ФалзиФиковање Дубровчана, а то као с тога, што су они спрам Срба непријатељским духом дисалп. Шта се опет хоће да докаже тиме, што се у песми о Свнлојевићу, која није забележена у Далмацпји — друге две песме 1) Новаковићу су оба слуге сумњиве — јер је говор само о двојиди — Иван Милан и Никола Косовчић. Име Косанчић код Вука није ни мало старије и правилније од имена Косовчић (изведено од Косово), јер се код Мидутиповића и Петран. зове он Косовад Иван (Качан. 177. Косача Иван). Назив, који се у троношком летопису спомиње био би тек онда од важности, када би се утврдило, да ли је тај одељак летописа у ономе облику у каквом је сада, старији од XVIII века. Сасвим је појмљиво што слуге замењују нобратлма, јер баш с луге су у старијим иесмама увек крај господара.