Просветни гласник

395

ло Новаковаћевим податцима види се, да и он само кдевету спомпве, али нпшта не говорн о пздаји * Издаја Вукова морала је постати дакде у XVII веку, а клевета се већ у XVI веку превела на Вука. Напред смо већ впдели, како је клевета са деспота Вука јож у ХУ веку пренесена на Милоша. Чим је представа из песама о Секулн пренета на Мплоша, то се одмах и Вук идентиФицира са клеветником. Милош је наравно као и Вук зет Лазарев п Миличин, а с овим стоји у свезп и свађа жена, који је мотив продро из немачке скаске. Пита се само, како се развнда и како је ушла у нар. несму издаја Вукова. Издаја је морала подазити са иесме 14. у Бог., јер у тој песмн Павде Стријемљаннн не само да је потказивач, него и издајица. На ово се односи наравнои алтернатива у ст. 158. и 138. „које вјера и вевјера". Међутим већ смо горе видели, како талијанскп нреводилац Дукнне хрониве меће ове речп у уста Милошу, и ако он никога другог не именује који бп Фактпчно био пздајнпк.** Клевета се, као што пре сиоменусмо, образовала у устима народним, ма је доцнпје на Вука пренешена. Чим се њему клевета придала, била је онда логична конзеквенција, да га као п пздајнпка жигоше. Атрибут пздајнпка нпје могао добити ире XVII века, а то с тога, што је још у народу жпвела нека успомена о косовској бптцп, која није допуштада, да се исторпја о боју косовском обогатк једном пзмншљотином, п да се на векп укаља пме поштенога човека. Занимљиво је посматрати како се традиција трудп, да колико голико оправда клевету Вукову, а то тиме, што износи, како га је Мидош ионизно. Кодпко је даљнне између ове разумљиве иогрешке и срамне издаје без икаквога мотива! Поступак народне традпцпје даје се најбоље протумачнти тиме, што је у XVII веку свака псторијска успомена ишчезнуда. За потање тумачење није нам ни најмање потребно вештачко пзвођење Маретпћа, које је он навео по Ковачевићу на стр. 163. Нама је доста да бацимо иоглед на сремске песме, и то на оне, у којима се пева о * Орбини је ирви, који Вукову издају спомиње »А Вук Бранковић, зет кнеза Дазара, спасе се готово с целом својом војском, јер је (као што неки кажу) тајно уговорио с Муратом да изда (као што је и учинио) свогатаста, да би добио његову државу.« Види Годишњии,у X. стр. 273. Пр. пр.

**) Преводилац Дукине хронике сиомиње некога Драгосдава Прибишића (Бга&говауо Рго1з18С1о) као издајника, но и сам није сигуран у томе (Види Год. X. 263. стр.). Пр. пр.

Бранковпћима. Видела смо већ, како је израз „невјерно кољено" постао у песмама 1.уАрх. III п 14. код Бог.. Знамо даље да тај нзраз потиче од десиота Ђурђа Бранковпћа, а нанред опет указали смо, како су и дадматински ппсци прпмиди ово схватање. Па зар онда да се чудимо, што се нека псторијска представа, која живи од XV до XVII века као конкретна народна представа, припила уз Вука Бранковића? Садржпну наше песме можемо овако разделптп: Бушпћ Стјепан ст. 1.—58., Мпдичпн сан 59.—81., Мидичина молба 85.—108., Полазак у бој 109.-114., свечан обед 114. — 144., Мплошево дело 145.-172., Мндошево бегство 173. - 204., 212.—214., борба н пораз, Л.азар и Милош ухваћенп 215.—221., смрт и сахрањивање 222.—251., Милицп се доносе гласоии 252.—53. Упореднвпш ову песму са причањем код Орбпнпја видимо, да се у песмп много краће прцказује битка и ропство Лазарево; пначе у другим дедовима опажамо знатно ширење, особито у уводу и онде, где се говорп о Милошеву бегству и Лазаревој п Милошевој смрти. Орбини је, као што је познато, радио већим дедом по Туберону, те су према томе све те амплиФикације у песми могле постатп тек у XVII веку. Не гдедајућп на горе споменуте интерпелацпје можемо поуздано мпслпти да је ова песма онака, каква је сада, готова бида око 1600.год. Напред смо већ говориди о називу „угарска госнода" и о спомињању угарскога краља у ст. 206.; исто тако видеди смо у VII одељку, да је оно место, где Мидош зове кнеза Лазара у помоћ у ст. 201,—2.,на свакиначпн удешено по ст. 64.-66. У песми 20. о Секудп; знамо и то, да се епизода о Миличину сну оснива на одржавању истога мотпва у 28. песми код Бог. Из свега дакде издази, да и ова песма стоји у најтешњој свези са угарскосрпским кругом песама, који нам је већ познат. Напоменућемо да она у овоме облику пада у млађу Фазу развпјања те угарско-српске појезије. 0 томе нас уверава и дужина ове песме, што је код песама ове врсте нешто необично, која се у осталом тумачи као резудтат непрестаног ширења, што п сан Мпдпчин доказује. Еако је врдо тешко допустнти, да су поједпне епнзоде, као полазак Бојшнћев, молба Мпдпчина, бегство Мидошево, смрт Мидошева и Л.азарева, оваке какве су, чиннле за себе самосталне целпне, то немамо узрока да помишљамо на контампнацију иоједнних песама. Како је историјска истина, да је Милош Кобиловић убпо султана, то је сасвим појмљиво да је одмах посде овога догађаја постада песма.