Просветни гласник

398

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ РАЗВПЈАЊА СРПСКИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

руку се бијаше бојно копље добавно — тер се иде на њему мјеште ноге подадират). Пре свега ст. 1057.—73. слажу се потпуно са троношким летопасом. Код Качан. је тај мотпв опшнрно изведен у ст. 800, —380.. Ст. 1315.-1341, управо ст. 1360.—65., нотпуно се слажу са ст. 227.—237., управо са ст. 250|51., у несми 1. код Бог., на што ја много полажем Бог. 1. Мурат заповеда: И ви мене укопајте на Косову равну пољу, Под ноге ми ставите славнога Дазара кнеза А Милоша Кобилића на моју на десну руку. Милош моли: Једа ти се што могу, свјетли царе, умолити, Немој мене стављати на твоју на десну руку, Него мене ти стави, Милоша, под ноге твоје, Мога таста Дазара на твоју на десну руку, Како сам га ја лјепо »а живота свећ дворио Нека њега ја дворим у матери дрној земљи. Бјеше му се свјетли царе на те речи смиловао. Петран. 26. Мурат заповеда: Укопајте мене и Милоша, Обојицу наске напоредо, А Лазара пама испод ногу, Нек нам буде под ногама раја. Милош моли: О Турчине, силан цар Мурате, Ја смо и ти оба на умору, А цар мој је ево преминуо; Молим ти се силан цар Мурате, Немојте нас тако укопати, Већ два цара оба наиоредо, Мене моме цару испод ногу; Слуга сам му био овог свјета, Нек му будем и оног свијета. Сву тројицу тако укопали. Као што је Милош говорио. Упор. Качан.: Од десна страна Милоша прогребоха От лева-та страна цар Мурат, Цар султан Мурат прогребоха Те направиха темер, Да се знаје које гроб Милошев, Кој е гроб на цар султан Мурат. Свакако се у Качан. сачувала старпја обрада. Петрановић илн његов певач нпсу знали ни песму код Бог.; тако исто ие може се ни помислитп, да је бугарска песма могла постати под утидајем штампанога текста код Петран., јер томе се протпви чпсто бугарски језик, даље начин изражавања н излагања, а што је најглавније, некоји моменти (у ст. 300.—380.) су самостално изведенп, што сведочи да је песма доста стара. Како се пак ове три песме слажу — не обзирући се при том на пека места, која се слажу са троношкнм летописом — у лестима и мотивима којих код Вука нема, то нам је онда најбољи доказ, да је заиста 1

било неке косовске песме, која је у делини обухватила косовску битку. Песма 1. код Бог. представља старији облпк те песме, а Петран. млађц облнк. Фрагменти код Вука су опет делови иеке обраде од оне косовске несме. Пеома 177. код Качан. пренесена је на туђе земљиште, дакле је изданак са стране. XV. Скупимо уједно све резултате до којнх смо дошли. Песме дугога размера цветале су у Срему, или боље рећи у суседнпм угарским покрајинама, у XV п XVI веку, а увенуле су у XVII веку. Оне обрађују угарско-српски матернјал из XV века; но и песме пз унутрашњости Србије пређоше на ову страну Дунава, где се неке од њих, као што су песме о браћп Јакшпћима, кристализоване, добиле сталан облпк, а неке опет носе на себи мање више јасне трагове угарскосрпске нојесије. Таке су песме о Бановић-Страхињи, Марку Краљевићу и косовском боју. И ако не изгледа, да је сремска појеснја у XV веку почетак српске јуначке песие, то ће но свој прилици бити, да је та појезнја тек овде добила право епско обележје, ослободивши се старијег лирског приказивања, као што то Јагић на стр. 229.—230. лепо карактерпше. На иитање, од куда тај чудан појав, да се у овоме углу у то вргме и у таким приликама српска народна епопеја до тог степена развила, могли бисмо овако одговорити: Као што по умесним речима Јагнћевим у Архиву IV стр. 242. „почетак српске епске појезије треба. свести на турску инвазију, а њен извор тражити онде, где су први сплни ударци пали (Марица, Косово)", тако се она даље развија у XV веку, у времену непрестапога уступања народнога живља, када Срби наслоњени на угарскога краља и угарске јунаке воде борбу протпв Турака. Појеснја ова достиже свој врхунац у оним данима, када је узносила и певала дела свога санародника, потомка славне српске породице, а угасила се и увенула је, када је и Угарска пала под немилим ударцима, када су и угарски Срби пали под турско господство. Век и но борио се српски народ за своју егзистенцију, почевши од Марпце а свршавајући на Драви. Пет људских векова грчио се српски нароД све на ужем простору, али и ово је време довољно било, да се српска јуначка песма од нежнога нупољка развнје у диван цвет. Но за мало па ће и овај цвет да увене, јер за кратко време не беше више места „гдјено клеги Турциникадне доходе." Једпнп изузетак били су крајеви у Приморју под млетачкпм господством. Није дакле ни најмање чудно, што је јуначка