Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

399

несма нз старе Србнје овде тражила скдоништа и нашла га, те не гледајући на позније нзданке, што се види пз песама у нашој збирци, живела још и у XVII веку. Ако је епска појезпја дугога размера самртна песма старе српске државе и народа, какав је онда израз у песми нашло народно буђење у XVIII веку ? (Наставиће се)

ОТКРИЋЕ ВАЗДУХА Културно-историјска скица од Т. Хундха;узена. „Откриће ваздуха!", рећи ће можда когод, „каква бесмисдица! Људи од кад су живе у ваздуху, те не треба тек да га откривају." Па ипак, ма да су људи од вајкада били увек опкољени ваздухом, ма да су у њему дисали и својим га чулима могли оаазити, ипак је требало ваздух тек открнти, као што је то бнло и са циркулацијом крви у телу човекову — п њу су морали открити. Шта више, сразмерно је доста дуго трајало док се откриће ваздуха, као тела, могло као нова чињеница забележптн у културној историји. Истина, за отпор ваздуха знало се доста рано н осећао се притисак ветра, па су се људн — као што тврди Внтрувије, ратни грађевинар цара Августа умели користовати и прнтиском збијенога ваздуха, а адександрнјски математичар Етезибије познаваше већ и ваздушне пушке; али шта је управо ваздух — о томе, све до почетка XVII века, владаху врло нејаснн појмови. Зашто се тако доцкан сазнада природа ваздуха, објашњава се самим особинама и дејствима његовим, која се у својој телесности много ређе, па и тада много мање уочљиво и опипљиво појављују него у чврстих и течних тела. Томе треба још додати особени схоластички начин мишљења, који је владао у средњем веку и који је људе одвикао од иростога проучавања природе у толикој мери, да је један духовити хуманист имао право када је с подсмехом рекао: „Да ли се уље у хладноћи смрзава, то још не знамо, јер ни Пдиније нп други који од старих научника ништа о томе не помиње." Тако је јестаственичко размишљање и посматрање човеково дремало кроз готово хпљаду и пет стотина година! Још у доба Гадидејево вдадаше представа о ономе „ћоггог тасш", оној „грози природе од празнине у простору", те нрирода употребљава коју било ствар за попуњење простора. Сви појави, који сведоче о тедесности ваздуха, објашња-

вани су тим „ћоггог уас1и", који је дао повода свакојаком научном размишљању. У таквим прилпкама морали су први знатнији огдеди, који доведоше до открића тедесности ваздуха, учннити дубок утисак на ондашње доба. Откриће, да је ваздух, који је свуда око нас, у којем живимо и радимо, али који не видимо а једва га и осећамо, да је дакле ваздух — та ствар нашим чудима готово неприступна — снабдевен правим телесним особинама, да се може мерити и да је за наш животни процес од преведике, дуго неслућене важности — то откриће свакога је изненадило, те је својом важношћу прешдо оквир природних наука п добило кудтурно-историјски значај. Ведика су открића понекад изазвади прости појави, које није бидо могућно прилагодити теоријама донде усвојеним; па кад је многнм оштроумљем пронађен резултат, све је то изгдедадо тако природно и разумљиво, да би се свако морао чудити кад би друкчије бидо. Тако је откриће ваздуха произашдо из иосматрања, каква можемо чинити сваки дан и која показују, да се учење о ономе „ћоггог тасш" не може свагда применити. Док су за црпење сисањем краће цевп употребљаване, изгдедало је да дизање воде сисањем потврђује номенуто учење; али кад се узеше дуже цеви за тај посао, тада беше све друкчије. Вода се неда до неке висине, преко које впше не могаше ирећи, и ако је изнад воде било још празна проетора. Ово је, с обзиром на оно мишљење о „ћоггог уасш", био чудноват појав, за који се не нађе објашњења. Па и Галилеји је бно веома изненађен кад је чуо, да шмрк са дугачком цеви није у стању да дигне воду преко висине од 18 италијанских рифи . Галилеји, бавећи се тим нојавом, који се по тадашњим научним начедима нпје могао објаснити, дошао је на ту мисао, да „гроза прцроде од празнога простора" мора да је каква мерљнва сида. Да бп је одредио, он је чинпо разне огдеде, али не дође ни до каква повољна резултата. За карактеристику умнога рада интересно је видети, како и такав један бистар, оштроуман, фидософски извежбан дух, као што бејаше Галплеји, није свагда успео у томе, да комбпновањем познатих му чињеннца изведе тачан закључак. При својим огдедима са клатном, од конца начпњеним, Галилеји је сазнао, да је отпор ваздуха главнн узрок поступном слабљењу клаћења; тежину ваздуха покушао је да одреди мерењем стакдене боце, коју је једанпут напунно хдадним, а други пут топлим ваздухом. И ако је дакле Галидеји 52*