Просветни гласник

408

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

да треба запоставити културне народе, али не!>у ни то да ђак, пошто сврши свих осам разреда гимназије, зна боље историју Француске или Енглеске него своју историју, или зна боље где је Калкута, Занзибар, него где је Ражње, Вишеград, ила Севастопољ; Ћустендил, Маглен и т. д. Према свему што сам рекао о овој књизи као уџбенику, јасно је да је она апсолутно неупотребљива за наше средње школе, тим пре што и у језику има доста омашака. Може још једино да послужи за неке партије као лекгпра ученицима, али као уџбеник за средње школе никако. Толико о овој првој књизи т. ј. о Историји средњега века. Поред осталога јако пада у очи цена књизи. Непуних десет штампаних табака један ДИНар И ПО. То је скупо!

2. Иловајскога Д. Општа Историја за средње школе. I Стара Историја. II Историја средњих векова. III Нова и најновија историја. — Друго поправљено и попуњено издање. Израдио Дим. Дукић. Крагујевац. Штампано у штампарији Андре Јовановића. 1894. Цена 4 дипара. Велика 8°, стр. 599. Књига је броширана.

И ова књига препоручена је од стране Министарства као привремени уџбеник за Општу Историју по нашим средњим школама. Зато је потребно да видимо у колико она одговара потреби једног обичног историјског уџбеника за средње школе у опште, а специјално за наше. Како је ова књига удешавана за данашњу гимназијску и уопште средње-школску потребу , то да видимо како је распоређен материјал према разредима, у којима се предаје Општа Историја. Лрема привременом наставном плану , који данас вреди за наше гимназије, у V разреду предаје се Стара Историја: Источни народи и Грци до Римске Историје. Да прегледамо, како је обрађен тај део. Још напред смо истакли, шта се тражи од једног доброг уџбеника за Општу Историју, зато овде то нећемо истицати. Овај део старе историје, који се према наставном плану данас ирелази у V разреду, обухвата по овој књизи свега 86 страна велике осмине, и то непуне три стране односе се на опште појмове, потребне при етупању ка изучавању Опште Исто-

рије. Затим тридесет страна обухвата Иеторију Источних народа, а остатак, до 36, односи се на Грчку с Македонијом Одмах да прегледамо какав је материјал, који је обухваћен у овом одељку Оаште Историје. Да видимо прво Историју Источних Народа. Мало чудновато изгледа, кад преводилац у свом предговору ове књиге вели : »а дамас је не само иреведена с најновијег иадања (двадесет другог), ве/г су и оне аразнине, које је нритина оиазила, попуњене, нарочито с обрадом историје словенских народа, те Ие и ово изд&ње моћи норисно аослужити намењеном циљу", а ви узмете превод његов од 1872. год., па га сравните са овим од 1894, дакле после пуних 22 год., и нађете, да је Историја Источних Народа остала онаква, каква је и пре била. Ништа ново нема, осим стилистичких поправака, и што је на појединим местима избачена по која бајка, као на пр. она нз Феничанске историје о проналаску стакла и о проналаску скерлетне боје и т. д. Али кад су сва предања и гатке у Историји Источних Народа пређашњега издања (1872) остале и у новом (1894), онда су слободно могле остати и ове две три 1 Кад се данас зна за радове и открића појединих оријенталиста, кад се зна за Масперову Историју Источних Народа, за рад Лепсијуса, Маријета, Ренана и т. д., а поред тога и за многе уџбенике Француске и немачке, у којима су унесени сувремени резултати историјских испитивања код Источних Народа, онда, велим, нико, ко се иоле бави историјском науком, не може допустити да се остане на гаткама у Историји Источних Народа. Све оно што се пре, у издању од 1872., могло замерити овом уџбенику у погледу Источних Народа, то исто и у овом. Још нешто више. Читава четврт века раставља ово издање од онога ранијега, и оно остаје онако исто. Најпосле, кад је преводилац хтео да попуни поједине празнине, па ако му је тешко било тражити по страној књижевности грађу за то, зар није имао пред собом прилично опширну Историју Источних народа од Маспера у преводу Гавре Манојловића, штампане у Загребу, илп добру, но доста опширну, Историју Источних народа од г. Божидара Прокића, професора Велике Школе, штампану у Просветном Гласиику и прештамиану за се 1892. год.? Историја Источних Народа, оваква каква је у овом уџбенику, у погледу грађе, оснива се потпуно на баснама и гаткама, које немају историјскога ослонца, нитл историјске истине. Ту се још ирича да су Феничани иронашли стакло, о биб.шјском