Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

459

зију; али, с обзиром на то: што Шабац и Ужице ммају већ целу гимназију, односно реалку, и што оба ова града имају и врло добре зграде за те шкоде, а Ваљево нема довољно пространу и подесну зграду ни за садашњих шест разреда, мишљења сам: да би отвараае седмога разреда требало оддожити све донде, док се не подигне потребна зграда, или, ако би се нашло јаких разлога, онда да се то учиии само под условом: да округ или општина даду обавезу , да ће још у току идуће школ. године подићи потребну зграду за проширење гимназије, јер собе у зградама, које општина намерава да уступи за потребу гимназије, нису ни најмање подесне за учионице и могле би се за нужду употребити само за канцеларије, кабинете и библиотеку. Нека ми је, напослетку, дозвољено, да на крају ових извештаја напоменем само још ово двоје: 1.) да по моме уверењу нису нити могу бити криви наставници Српскога језика, што просечна спрема ученика из овога иредмета није онаква каква би се желела и каква би требала да је, већ да узрок неуспеху лежи у нечему другоме; и 2.) да је немогућно дати потпуно правилан суд о општем успеху једне школе у научноме и моралноме погледу, кад се у њој пробави само неколико дана и то још за

време испита а присуствује се испитима само из неколико предмета и само неко кратко време. А. још је теже, по моме мишљењу, правилно оценити рад и способност наставника, јер се испитивањем само неколико ученика и само из неколико предмета, не може створити ни приближно тачан суд о дотичноме наставнику и његовоме раду. Не спорим да има неке користи и од оваквог прегледања средњих школа како се сада врши; али, ако се жели да се прегледом потпуно постигну оне користи, које се од њега и очекују, и да оцењпвање целе школе и појединих наставника буде правилно и тачно, треба надзорник чешће да носећује сама предавања, да се на њима дуже бави и да чешће и изненада долази у завод. Потребно је, дакле, по моме мншљењу, да се заведу стални надзорници за средње школе, којима ће прегледање тих школа бити главни и једини посао. 12. јула 1895. год. у Београду. Госиодину Министру покорни, Коста Д. Главинић С. Р. нроФ. В. Школе

Н I У К А 2

СРПСКЕ ЗЕМЉЕ У ГЛАВНИМ ПУ1АН0В1ША ЗА ДЕОБУ ТУРСКЕ ЦАРЕВИНЕ*) од Мих. Ј. ТВорђевића иредавача ваљев. гимназије. Питање, чији наслов овде исписасмо, стоји у врло тесној вези с тако званим Источним Нитањем. Српски је народ географским положајем својих земаља запао у СФеру Источног Питања, и с правом се може рећи да сем српскога народа други народ не везује толико наде за правнлно решење тога питања, као што опет нико толико, колпко Срби, не страхује од рђавог решења истога питања. За нас је, нема сумње, од неоцењиве користи да знамо како се кад приступало деобп турске царевине, као и у чију би се корпст или штету она ") Извод из ироФесорске теме: „Главни моменти у исто- | рији Источног Питања у XIX веку." I

Н I С Т I В А извршила. Еад то добро проучимо, онда ћемо моћи казати како су се поједине силе, које су деоби приступале, према нама понашале, и шта је која од наших земаља тежнла да отргне. На тај начии сазнаћемо од кога више у будуће да се бојимо и шта од кога треба да бранимо. Питање о подели турске царевине није ново, оно је управо старо толико псто колико и Псточно Пптање, јер је оно у ствари само један део овога последњег. Јер баш онда, када је Источно Питање узимало најакутнији облик, поједини велики владаоцп и њихови државпици занимаху се најживље мишљу о подели турске царевине. С тога дакле, што се ова два иитања своде унраво на једно исто, нека је допуштено да се на овом месту с неколико речп обазремо на почетак Источног Питања. Од свих питања, која још и данас чекају своје решење пред Ареопагом европским, нема важнијег