Просветни гласник

476

ДЕЧЈА САМОРАДЊА У НАСТАВИ

можемо бити сигурни да ће се успешно' обавити и последњи ступањ настављања, од кога највише зависи утицај наставе, код кога се најбоље види и ако у перспективи — хоће ли моћи настава и на даље васпитно утидати на васпитапика иди не. У уводу смо споменули к ( ол.ико зависи образовање воље од умешности. Еод петога ступња наставе треба ученик да покаже шта је кадар, шта уме. Овде се најенергичнпје апелује на његову саморадњу, с тога се овде највише и развија снага и умешност његова; ту је уједно и прилика, да дете најбоље позна своје сиде и да их научи правидно ценити, ту се развија аравилно осеЛање евоје умешности. Овај носдедњи моменат наставе зове се иримењивање знања. Сам обдпк наставе на овоме ступњу може бити раздичит. Час треба низ појмова поновити у разним правцима, час се треба са општега појма вратити ка појединим сдучајевима, идп треба обратно пћи од ових ка општему појму, час треба дакде за нешто апстрактно наћи нов конкретан пример, иди треба нешто самостадно апстрахирати из новог конкретног примера; час ће се искати од деце да усмено иди писмено прикажу неки предмет, да цртају иди експериментирају, и тиме да покажу своје знање, које се не сме огдедати само у верном репродуковању, него и у самостадном продуковању; час ће се позвати да на основу стеченога знања чине самостадна разматрања, иди да самостадно разјасне известан објекат разматрања; постављаће им се разна чисто практичка питања, која се могу довести у свезу са градивом што га је ранија настава већ обрадида и т. д. Радидо се ово у шкоди иди код куће, као домаћи задатак, све једно је, смер је увек један исти: кушање снаге детиње; и што се ова вежбања успешније израде, тим ће више доиринетп напредовању умешности, снаге детиње, што потпомаже индиректно и образовање воље. Напредовање умешности и правидног осећања снаге најбоље се огдеда у сдободном избору задатака. Самостадно одабрани задатак радиће ученик много радије него оно што му учитељ зада. Само при одабирању задатака мора учитељ битп на руци ученику, како се овај не би пребацио у оцењивању своје умешности. Ну, још је важнија самостадпа израда, и саморадња много губи од своје вредности, ако н. пр. учитељ изради диспозицију за израду задатка, као што то и чине многи учитељи. Докде год деца нису кадра да самостадно диспонују један задатак, треба учитељ да их вежба у томе, обрађујући с њима више задатака, које она сама одаберу. Тек нико неће порицатп да снага све то више расте што јој став-

љамо више и теже захтеве. Разуме се да сваки задатак треба само да примењује већ стечено знање, као што смо већ и раздожиди горе, п већ сама та веза што постоји између ових вежбања и свршенога, обрађенога градива, даје нам јемства, да се таким вежбањима и задатцима не тражи од ученика ништа што би превазидазидо снагу њихову. Ма да смо у досадашњим издагањима биди доста јасни, неће ипак бити издишне јоши ове напомене. Као што рекосмо већ једном, самоу успешном раду јача истрајност -и самоиоуздање, што је у остадом стара, давно позната истина. Сваки рад мора претпостављати и могућност успеха; с тога не треба тражитп од дене оно што је сувише дако, јер тиме подцењујемо умешност детињу и деца раде „као од беде", а не треба опет тражитп ни нешто сувпше тешко, јер овде усдед неуспеха снага дако може да мадакше. Особито треба пазити на сдабије ученике. Њихов се рад не сме никако мерити истом мером као и рад бољих, даровитијих ученика, јер са сваким неуспехом, што га ова деца искусе, расте п мадодушност; а уврти лп дете себи у гдаву да не може ништа урадити, онда је узадуд сав труд и сва мука око њега. У уводу смо рекди већ, да саморадња дечја имаде тек секундарну важност по образовање воље. Она мора сдужити интересовању, главној чињеници у сваком наставном раду. Ово вреди о свакој врсти саморадње, а особито код онога деда наставе, где јој се отвара најшире поље. Саморадња може дакле потпомоћи развијање воље само тако, ако потиче из сдободног интересовања. Код таке саморадње добивају маха индивидуадне скдоности и способности, те с тога така саморадња потпомаже и развитак индивидуалних особина, а што је најглавније, она новећава и утврђује сдободно интересовање. Сдободно интересовање и саморадња стоје дакде у тесном узајамном односу. Интересовање покреће на саморадњу, а ова онет повећава интересовање. Из овога се јасно види, да се никакав рад, који треба да потпомогне образовање воље, не сме вршити под спољашњим притиском, већ мора једпно потицатп из слободног интересовања. Према овоме и настава мора увек и свуда тежити за тим да пробуди у деци слободно интересовање,. јер као што вели Цилер: „Ко се нрво за извесну душевну СФеру живо и топдо не заинтересује, тај никад неће показати воље за ту сФеру." Цидер говори овде погдавито о чисто душевном раду, мисдећи на претежност душевног рада и онде, где се иште и извесна телесна окретност. Према томе настава, којој је свагда васпитни смер пред очима, мора удесити сваки иредмет тако, да њиме