Просветни гласник

477

и душу покрене на рад, па и оне предмете, код којих је главно телесна окретност, којих вредност дежи у што бољем техничком извађаљу п који су толико валши по практичан живот, као што су: писање, цртање, певање и ручни рад. Настава ће се дакле старати да упозна ученике п са законима о облицима и звуцима и о односу који постоји међу њима, како би ученици увидели: зашто треба баш тако да раде као што се тражи од њих. Ако се деца упознају са законима и унутрашњом везом, која постоји код тих радова, она ће се не само више заинтересовати за њих, него ће на тај начин и ти радови колико толико занпмати п душу дечју. Душевни живот, о коме смо до сада говорили, и који настава негује пуштајући децу да активно суделују у њој, у главноме је ствар интелигенције; он још нема никакве етичке вредности, и ако је дете у овоме раду потпуно самостално. Дајући прилике детету да самостално ради нешто, настава још не образује директно моралну вољу и ако развитак ове зависп од саморадње, дакле од душевног живота, у колико се он оснива на извесном кругу мисли, који тим више буди вол>у у опште, па и моралну вољу, што је живљи, покретљивији. Ну, душевна снага, која отуда настаје, може послужити и неморалној вољи. Ми овде имамо пред очима само саморадњу дечју и ништа више; нас се овде не тиче, нити хоћемо да испитујемо колико ће утицати на образовање моралне воље стечене етичке одлуке или етичко становнпште и пробуђено многострано интересовање. Исто тако нас се не тичу овде ни осталн васпитни Фактори: владање децом (дисциплина) и непосредно васпитање. Дечја саморадња има у првоме реду чисто Формалан карактер, и тек од садржине њене, без које се она у осталом не може ни замислити, зависи: да ли ће она служити добру или злу. Саморадња ће моћи индиректно потпомагати развитак моралне воље само онда, ако је садржина наставе само кадра да под извесним погодбама образује моралну вољу. Настава, па дакле ни саморадња, не утнче дпректно на образовање воље, то је задатак васпптања у ужем смислу или непосреднога васпитања. Настава дакле не треба да вежба ученике у моралности, она не треба да моралише ; то је посао непосреднога васпитања. Ну, настава може ипак утицати на образовање моралне воље, само ако удеси свој рад тако, да се деца у мислима, у машти баве етичким проблемима. Образовање круга мисли сасвим је у власти наставе. Да би побудила васпитаника на оно Фантастичко моралисање, да га тако назовемо, мора настава пре свега битп тако јасна и жива, да васпитаник може себи сасвим прооветни гласпик 1895.

јасно и подробно представити особе, с којима се срета у историји, да се може упознатп са најтајнијим мотивима њиховога делања, да их моасе пратити на свакоме кораку, прислушкивати им тако рећи мисли и одлуке, да може проникнути у осећања, тежње и жеље њихове; једном речју резултат наставе мора бнти потпуно појимање понашања и радње личности, које овде изводп пред ученике. При томе треба ученике навикавати да свагда искажу свој етички суд о дотичним личностима, у чему ће се држати етичких закона, којп су пм већ познати било из искуства или из раније наставе. Ради правилности овога суђења морамо у почетку износити пред децу примере из једноставних животних прилика, које ће деца моћи лако разумети, па ћемо постепено прелазити на теже, заплетеније И с тога неразумљивије прилике. Још нешто. Да би ова Фантастичка радња утицала још јаче на образовање воље, треба ученик да замисли себе на место дотичних личности у свима ситуацијама, да преузме сасвим њихову улогу и да сам размишља, сам да доноси одлуке и да ради место њих. Једном речи: ученик треба цео догађај, тако рећи, да преживи. На тај ће начин он стећи много више искуства него кад му се догађај просто исприча, тако ће се он спремити и за последњи ступањ наставе, где ће та искуства преносити и примењивати на своје животне прилике. Кад помислимо да ће дете доцније збиља радити у животу, и да може врло лако заиастп у ситуације сличне онима што нам се сликају у историјском градиву у опште, онда се тек види вредност овакога размишљања. Ово је као предигра доцнијега живота: детету се указују све сметње и противности, на које ће доцпије у животу наилазити, оно испптује још сада средства и силе што му стоје на расположењу, и размишља како ће их уиотребитп у борби са сметњама п противностима тим. Разуме се да је ова предигра много лакша од доцније праве игре. Свет маште није тако тачно омеђашен као стварност, и како настава има посла са светом маште а не са стварношћу, не може ни њен утицај бити неограничен. У стварности имаде много што шта, чега нема у свету маште. Те недостатке мора попунити васпитање у ужем смислу, или непосредно васпптање, које директно утиче на развнтак воље. И непосредно васпптање налази највише ослонца у дечјој саморадњи. Како и у коликој се мери овде употребљава саморадња, то не спада у оквир нашега разматрања. Само ћемо ово споменути: као год што се саморадња мора употребитп у наставп, где год се за то прилика укаже, тако исто мора и непосредно васпитање упо62