Просветни гласник

ПЛУКЛ п

НЛСТАВЛ

523

усудити се о томе говоритп." Румјандов је остао ирп своме мишљењу, да Цариград ио географији треба да припадне Русији. Колеикур иокуша, неће лп бар Дарданеле моћи задобити, адп Румјаидов рече: ,Зашто то? Шта користи вама да се приближите тако близу нас?" Напослетку додаде: „Ако бисте вп били на Дарданелима, не бисте ли могли нама дати Србију?" Коленкур га побијаше његовим разлогом, да би онда били у близпнп. Не могући се споразумети о тим двема тачкама, оставише их на страну нека о њима решавају њиховп суверени, а они узеше да у нарочитој ноти ресимују свој говор и да га саопште царевима. Румјанцов је диктовао Коленкуру, а овај ппсаше: 1. У смис*лу уговора о савезу: Русија биимала Молдавију, Бесарабију, Влашку и Бугарску. Француска би имала Арбанију, један део Босне, Мореју и Крит. Аустрија би имала Хрватску и други део Босне. Србија би била независна и дала би се каквом аустријском иринцу, који би се оженио неком руском великом кнегипом. 2. У смис^ау ве^аи^е поделе: Русија би имала Молдавпју, Бесарабију, Влашку, Бугарску и део Румелије; граница руска полазила бп од Бугарске и ишла би данашњом границом Србије до планпнског ланца који се протеже к Трајаноиолису, одатле би Марица служила за границу овој сили до мора. Француска би имала Босну, Арбанију, Мореју, Крит, Кипар, Род, сва острва архипелашка, Смирну, трговачка места у Леванту, Сирију н Египат. Аустрија би имала Србију сасвим у својину, као аустријску аровинцију, Македонију до мора, изузевши делове које би Франдуска могла желети да утврди свој део Арбанпје, али ипак тако да Аустрија има Солун. Хрватска, о којој не беше никакве речи, могла је припасти Француској плп Аустрији, по вољи цара Наполеона. Било да се усвоји једна или друга идеја, три силе делитељице потиомоћи ће експедпцпју у Индију. 1 ) Коленкур додаде јога од своје стране и тачке, у којима се није сложио с Румјапцовом, а то су Цариград и Дарданели. На основу овог споразума Румјанцов написа нарочиту ноту за цара Наполеона, у којој опширно представи резултат преговора. Говорећи о Србији, ') Та4184зсћеН': А1ехапс1ге е<; Каро1еоц... р. 349—350.

Румјанцов се у тој ноти дотиче п Срба и српских прилика као и односа њпхових према Русији. „Срби су", вели Румјанцов, „пуни осећања праведне освете према Турцима, дрско стресли с врата јарам својих угњетача и кажу да су решсни да га никад више не приме. Било би дакле потребно, да би се утврдпо мир, учинити их независним од Турака. Мпр тплзитски не говори иишта о овоме. Њпхова сопствена жеља, исказана јасно више пута, довела их је да моле цара Алексаидра да их прими за своје поданике! Ова оданост његовој лпчности чини да он (цар Александар) жели да они живе срећно и задовољно, не хотећп на њих протезати своју власт." То је тај знаменити уговор о подели света, који је у своје време био највећа тајна и којп је само чекао на санкцију Наполеонову, на да се прпступи његовом извршењу. Али се у Тиљеријама није мислило као у Иетрограду. Добпвши ноту о подели, Наиолеон је био врло незадовољан и не могаше пропустити прилику, а да не пребаци своме посланику на двору петроградском, да се показао више Рус него ли Француз. У исто време Шампањи посла Коленкуру инструкцију, у којој се Наполеон позива само на писмени уговор у Тилзиту. Ту се вели, да цар мрзи Турке и сматра их за варваре, али „интерес државни треба да је пречи него ли ова осећања; његова (Наполеонова) би дужност била да подржава Турке, кад би они били једина препрека прекомерном увећавању царства, које је већ без граница." Нанолеон је тада отпутовао из Париза у Бајону. Још је неколико нута цар дискутовао с Коленкуром, којн се носле ове инструкције показа још тврђн, о Цариграду и Дарданелима, или како их Румјанцов називаше „1а 1аиоае с1е сћа!" („мачји језик"), ну ствар је остала на истом месту. Александар је непрестано тражио Цариград за себе. „ГеограФија хоћеда он буде мој, јер, ако би он припао некоме другом, ја онда не бих био господар од своје куће. Цар ће признати да то неће другима сметати што ћу ја пмати „кључ од врата своје куће." Али „тај је кључ у исто време и кључ од Тулона, КрФа, кључ од светске трговине", одговори Коленкур. Према томе остао је још једино састанак царева, што је Наполеон намерно одуговлачио, да пресуди у овим знаменитим питањима. Међутим догађаји европски учннише да је Наполеон морао ускорити састанак с Александром. Буна у Шпанији ускомеша оиет целу Европу против Француске. Енглези нису никако мировали, а Аустрија се поче оружати. То принуди Наполеона да се према Александру покаже попустљивији, како