Просветни гласник

СРПСКЕ ЗЕМЉЕ У ГЛАВ. ПЛ.АНОВИМА ЗА ДЕОБУ ТУР. ДАРЕВИНЕ

522

Министар Румјанцов: „Јест, ми жолимо да ви имате све штовама одговара. Аустрија нпје ништа учинила, н>ој не треба много ако ступп у акцпју; ну добро ће битп носдужити се њом." Еоленкур: ,Адп шта јој дајете?" Мин. Румјанцов: „Хрватску, ако је то мало, онда један део Босне." Еоденкур: „Босна је прави пут за Арбанпју, према земљишту то је по природи наш део. Ну ви заборављате Србију." Мин. Румјапцов: „Љу можемо учинити независном, оставити јој своју владу под утицајем вашим и нашим." Коленкур: , Два велика утицаја у једној земљи, не значе ли то две газдарице у једној кући?" Мпн. Румјанцов: „Имате право. Ту би било неприлика. Ова бп се провинција могла дати каквом ерцхерцегу аустријском. Цар Наполеон могао би га изабрати из споредне линије, тако да ова земља не припада никада грани што влада." Коленкур: „Да немате ви каквих погодаба са Србима?" Мин. Румјанцов: „Ништа од тога. Само нетреба их предати Турцима и треба гледати да добију засебну управу, иа ма било то и под портиним утицајем; то ће рећи не предати их Турцима да их исеку." Коленкур: „То је много што ви узимате, све су ове провинције иовезане измођу себе, вама ће припасти све становништво и оно Кс бити уз вас, јер је хришћанско; док у другима већи део становништва чине Турци, који ће, нема сумње, побећи с османском управом. Ваше провпнције биће насељене, а наше пусте." Највећа дискусија отвори се око Цариграда, јер Румјанцов рече: „Ова варош по своме положају, а и по нашем, у интересу наше трговине, чији кључ лежи у БосФору, припада нама као и повећа територија што обухвата ове тачке." Коленкур: „Кључ од Црног п Мраморног мора то је много за једно пристаниште, г. гроФе; било би много имати и једио од н>их двају, али друкчије, чини ми се, не може бити него да имамо сваки своје." Мин. Румјанцов : „Једно без другог не вреди ништа. То је геограФија и наше Црпо море, још више него наш политички интерес, што хоће да ми имамо Цариград." Дискусија о Цариграду дуго се продужи и не може се свршити. Када се поново састадоше, гроФ Румјанцов беше у неколико изменио своје пређашње мишљење што се тиче Србије.

Мин. Румјанцов: „Но! Влашка и Молдавија прппадају нама, додавши к томе Бугарску, можда и Србију; Француска би заузела Мореју, Арбанију, Архипелаг и део Босне; други део Босне и Хрватске припао бп Аустријп. Све то у случају ако Румелија и Цариград остану у турским рукама." Коленкур: „Од последњег пута ви сте јако аовеКали ваш део, г. гроФе, ако тако пође ви ћете појести све. Аустрија вам неће бити захвална. на делу који јој дајете. Видите карту, Србија лежи сасвим изван ваше географије." Мпн. Румјанцов: „Цару није стало до тога, не говоримо више о томе, ако видите да је немогућно. Ну дајте је, као што рекосмо, једном херцегу од побочне линије, или неком другом принцу европском, н. пр. кобуршком. Ако желите да нас обвежете, дајте је у мираз једној нашој великој кнегињи којој ви хоћете. Будући грчке религије, она ће привезати за принца, који се њоме ожени, све становништво ове земље. Они су више нешто ио Фанатици, и када излазим с овомидејом, мислим да то чиним у интересу мира, и да покажем једино средство којим је могућно одржати мир међу овим дивљацима. Можда би било добро утврдити да деца буду васиитана у грчкој религији. Ја пе полажем у осталом никакве важности овој идеји, која је сасвим личне природе." Коленкур: „Извесно ће бити мило цару да учини штогод што би лично било пријатно царској Фамилији, ну Србија би била мираз осредњи за једну велику кнегињу с обвезом да ту остане. Поставити тако једну од тих иринцеза између вас и нас, зар не би то значило радити у ствари против ваших принципа на неприлпкама, услед додира између великих сила, а дати можда места каквим тешкоћама?; јер, кад ћете ви владати у ствари, на што онда ова принцеза? Као што видите, ја попуштам у вашем смислу, у осталом ви знате да ја нисам овлашћен ни вама не дати ни нама дати. Мин. Румјанцов: „Некадакле ова земља буде независна, то је све што ми хоћемо у стању ствари о којој говоримо." Затим два пуномоћника пређоше на потпуну деобу тур. царевнне. Србији се у том случају спремала зла срећа, да буде сасвим спојена с Аустријом. Одређујући свакоме део дођоше опет до Цариграда и Дарданела, али никако да се сложе! Коленкур рече да га Цариград застрашује. „Од ваших данашњих граница па до Цариграда то је читаво царство. Какав положај, може се рећи на два дела света! Најпре се треба измирити с овим идејама, па тек