Просветни гласник

Прилог „Просветном Гласнику".

а после 3 / 4 часа дошли су у Мангар, а одатле у Болгар. 'Гу приметише, да је један део земљишта дугачак једну миљу, а широк за трећину, улегнуо, док је остало земљиште наоколо образовало доста велико узвигаење. Сваки камени слој на том месту био је раздробљен тако, да на први поглед изгледаше, да су то развалине од какве старе зграде; али ако ее добро размотри, јасно се види, да је слеме каменог слоја препукло. У дубини ове особите котлине било је једно језерце. Кад продужише пут видеше с десна село Босманце; а за тим Бутбулер, мало село, које оскудева у води, те због тога сељани поје стоку кишницом. 19. јуна били су у Еараси, за тим дођоше у мало село Левце, па онда у Балтаци-кој, где преноћише. Ово је село састављено из два одељка, који су удаљени један од другог за 5 минута. У једном крају сганују Турци, у другом Бугари. 20. јуна приспеше за четири часа у Сала-кој, хришћанско село са 150 кућа, од којих ни једна није била покривена ћерамидама, какве видеше по другим селима. Еуће су ниске, али чисте; у собама гвоздене пећи. Село је на брегу крај једног дунавског рукава. Сутра дан кренуше се врло пријатним путем норед Дунава. За час доћоше у Дага-кој, велико село са 300 турских и бугарских кућа. Пут је даље био рђав, морали су се пењати и то пешке. Око пет часова по подне прођоше кроз Таш-буруну, село са 50 турских и бугарских кућа. Пут је водио између брегова и баровитих места, све док не дођоше у Јени-кој, село са 50—60 кућа, чији становници говоре влагаки. 22. јуна видели су с лева на једном дунавском острву село Мокрову, коме име долази по свој прилици отуда, гато га вода често плави. Стигоше у Мачин, доста лепо место, с лепим кућама и цамијама. На реци поред њега видегае многе чамце. Сутра дан 23. јуна сели су у један чамац и после вожње од једног часа спазигае на десно једно брдо, и ако планине бејаху далеко одатле. Ту се Дунав дели у неколико рукава и малих залива. После 3 / 4 часа угледаше велико турско нристанигате Ибраил, у коме бејагае много великих лађа. Ту је Дунав врло пгарок и има досга острва. Из далека се видео Галац, чије је пристанигате велико и удобно; у њему је такође било много лађа. Положај је града леп; трговина у њему жива. Одатле на даље Бошковић опису.је пут по Молдавији. Ове су му белегаке и тачније и опгаирније но досадагање с тога, гато је путовао слободније и свраћао у сва важнија места.

ГЕОГР. ЛИТЕР. 0 БАЛКАН, ДОЛУОСТРВУ

Путопис Богаковићев ио Молдавији Милетић је изосгавио, наводећи, да му је био циљ, да опигае само пут ио Балканском Полуосгрву. У место тога он у кратко излаже Бошковићева опажања: о управн Молдавије, о њеном кнезу, о данку, сталежима, цркви итд. Тодор М. Радивојевик.

9. Д-ро Хр. Кеснково: Стари плтуванид пр^ћзЂ ВЂлгарин. III. Рико. Сборпикг за народни умотворении, наука и книжнина. Кн. VI. С. 167 —171. С офил. Рико је био секретар енглеског посланика, гро®а Виншелзеја, кога је Карло II. послао у Цариград, за време Мухамеда IV. Путовање своје са послаником из Цариграда до Београда, описао је он у трећем делу књиге, у којој говори о стању турске царевине. Кесаков није имао оригинал већ француски превод. 29. априла 1665. године пођоше из Једрена за Београд. 1. маја били су у с. Семесчију, у коме станују Бугари. Рико описује ношњу сељака овог села и њихово гостопримство. Становници се баве земљорадњом и сточарством, а говоре старим словенским или илирским језиком, који је врло сличан руском. 3. маја дошли су у Филипопољ. Кроз град протиче река Хебрус, која извире из Родопских Планина. Град је у нгарокој иољани, отвореној са свих страна. У пољу је било много могила. Један део града заузима врло висока могила. На тој пространо.ј пољани није било никаквих остатака старине, осим развалина двеју цркава (параклиса), направљених од цигаља у виду крсга. Над вратпма једпе видегае неки натпис, по свој нрилици грчки; он је био тако истрт, да га не могаху прочитати. Одатле се кренугае за Софију. Прегали су планину, коју Римљани називаху Хемус, а Турци Капи-Дервент, т. ј. врата тесног пута, јер је ту пут био доста стрмен. На врху планине налази се једно бугарско село. С ње се силази по једном врло уском путу, ограђеном с обеју страна високим и стрмим планинама, и тамним и густим гаумама. То је сграшан пут, и продужава се више од два часа; то је пребивалиште хајдука — разбојника. Пошто су прошли тај узан и опасан пут, трећег дана приспегае у СоФију, која је била сва потурчена. Град лежи на дивној пољани између двеју планина; на вишој од њих, задржава се снег цреко целе године; због тога је и сам град хлаз