Просветни гласник

игре и забаве, свирка, писменоет (управ неписленост); „нрави" и брак, погреб (и убијање удовице које је уз то бивало), презирање смрти. У многобројним екскурсима дотиче се писа,ц и питања о потомцима трачким. Познато је да су они били сви поромањени под римском владавином. Доцније их је велики део „нестао" у друге народе, парочито Словене. Оно што оста поромањених Трачана имамо данас као нов народ Влахе, у чијем су етниском саставу, по писцу, други на,роди, поред трачкога, имали врло незнатнога дела. Питање је да ли су садашњи Власи у Румунији и Ердељу потомци северних трачких племена (Дака и других) измешаних са досељеницима које су цар Тројан и други били тамо населили, или је тамошње трачко - римско насељење пропало у вртлогу који је те крајеве захватио за време велике сеобе народа. Писац, познат присталица овога другога мишљења, које додаје да су се тек у XI. и XII. кеку Власи са Балкана стали селити Дунаву на север, стара се да га и у овој књизи поткрепи многим умовањима. Та умовања су већином домишљата, али закључивања нису увек неопходна. У опште цело испитивање изобилује мноштвом претпоставака, духовито искомбинованих, тако да целина излази лепа и складна. У осталом нека темељнија и обазривија проучавања и преиначе, што ће за цело бити, многу и многу тврдњу која се овде доста категорички износи, за науку ће бити довољно ако се покаже да је писац утврдио свој главни поглед на порекло и место старих Трачана у шареној гомили насељеника јевропскога Истока. У том погледу одговор је у рукама оних који стану нроверавати ресултате у II. и III. свесци ове поучне расправе. Ова прва биће свакако добродошла испитиваоцима давне старине балканске. Љубомир Јовановић.

12. М. Ђ. МилиКевиК. Живот Срба сељака. Српска краљевска Академија. Српски етнограФски зборник, књига ирва с. 871. У БеограДУ 1894. Мили&евиК је Вуков последник, ко.ји наставља етнограшеки део великога посла Вукова, ограничавајући се при том само на Србију. И он је у детињству живео сељачким животом и, будући упечатљив, много је запазио и много сазнао. Доцније је, путујући и обавештавајући се, сабирао све што се тиче живота народнога, све што може ироширити његов хоризонат и обогатити дела, за која

спрема материјал. Систематеки рад и велика вредноћа, којој се управо морамо дивити, то су тајни кључеви, којима је Милићевић отворио богате ризнице живота народнога; тако је он постао најбољи познавалац народа у краљевини Србији. Природно је, што је језик таквога књижевника богат народним речима, обртима и сликама и што у њему има често оне просте али срдачне и јаке народне речитости, која осваја; такав језик је он преотео од народа, и дела његова ће њиме освајати дуге, врло дуге низове потоњих генерација. У Животу Срба сељака Милићевић је желео изнети у целини све што је проматрао и сазнао о животу народа у Србији; у њему има и неколико забележака, које се тичу нашег народа у Дрној Гори, Херцеговини иБосни 1 ). Познато је, и писац то нарочито истиче, да је ово дело прерађено издање његових ранијих радова, који су под истим насловом изашли у Гласнику ученог друштва (књ. 22. 87. и 45.) 2 ). И у овом се делу види главни задатак, који је Милићевић себи ставио: он је скупљач, који преноси из народа у књижевност све оно, што сазна. То би се јасније могло овако рећи: он је Фотограш, који не снима из народног живота само оно, што му се чини да је или да може бити научни докуменат, но све што му до руке дође, а, осим тога, он у све своје [послове не уноси ни мало научних погледа, нити за тим тежи. И признато је, да је то добра метода, које треба да се држе многи скупљачи Фоклора, ФОтограФИ народног живота. Еолико се може грешити, ако се друкчије ради (жели ствар на силу Бога прожети науком), видеће се из једног потоњег ре®ерата о Нушићеву Охридском Језеру и околини. Одабирање, критика, научно класиФиковање, нека настуни при кодификовању тога материјала у ираве етнограФСке зборнике (ово издање Академије Наука нема тип етнограФског зборника, и ако се тако зове) или при научном, етнолопшом третирању тога материјала. Тим је поменута једна, добра страна методе, по којој је Милићевић радио; друга, коју ћемо сад поменути, није тако добра. Поред тога што се све и верно запише, што се види и чује, неопходно је потребно означити место или област народног обичаја или веровања или ма какве друге појаве народног живота. ГеограФско распрострањење тих појава од највећег је интереса. У Србији се, и у том погледу, нарочито види супротност између Старог Влаха и источних крајева, иоред других мањих. Милићевић се није строго држао ове методе. з*