Просветни гласник

По разним нашим часописима и у засебним издањима има врло много етногра®ског материјала из свих српских крајева, више можда но икојег другог. Кад би се прикупио, критички одабрао и средио тај материјал, створила би се збирка, која би обележила наше садање познаваље народа и била зборник прве вредности за етнограФСке и друге студије. Академија би тиме маркирала један степен у развитку наших знања о народном животу, и са те високе степенице имало би се прегледа и видело куда треба даље ићи. А дати директиву у каламбуру, који је (изузев Вукове и Милићевићеве радове) обладао у овом послу, била би збиља академска заслуга. Први корак, који би иза овога ваљало учинити, а можда и једновремено с њим, био би прикупљање нове грађе по плану ; начином, о којем би ваљало размишљати. За прибирање оваквог новог материјала могао би се у нас с успехом употребити врло велики број људи, не само из Србије, но и из других српских крајева.

1) Да поменем уз ову реч једну методску страну, која није исправна. Г. Милићевић наводи ради поређења по неке обичаје из Босне по Босанској Вили. Зашто онда не употреби више из овог часописа, у којем има доста доброг етнограФског материјала, или не иде даље па не употреби и остало : из Далматинског Магацина, из Гласника земаљског музеја итд. Није требало ни оним додацима одузимати књизи тин дела, основаног једино на аутопсији. 2) О вези између тих радова и овога посла бавио се опширно и умесно мој колега г. Драгиша Мијушковић (Орпски Преглед, бр. 3.); за то ја немам потребе дирати у то питање. 3) Ови подаци нису тачни (в. реФ. 14.).

18. Иван ПваниК: О Буњевцима. Летопис Матпце Српске књ. 175. и 176. (прештампали београдски Дневни Лист и 8и1)о1и';ке Моуше). 1оап Гоатб: О Випјеуећиа, ротевшскопаго(1ор18па гавргауа. У Суботици 1894. штампарија Д-р Душана Петровића. 8° УШ-|-111 сгр. Ко не познаје Буњевце, другим се чим осим ове књиге ж не може послужити јер ни оно се мало не може добити, што је о њима написано. Ни писац ни издавалац друго сигурно и не мисле, до да даду општу ма и површну оријентацију радозналим читаоцима, док се не нађе већ скоро полдруг деценије са наградом очекивани јунак, који ће питање заиста решити. Штета што се бар другом издању није дао у целости популаран облик тим пре, што је ово приређено управо за саме Буњевце. Много, много би ту требало прерадити, најпре правонис, који је заиста грозна збрка свију

начина писања и наречја, и који ће или омрзнути пред Буњевцима ову књигу или ће им покварити леп, чист дијалекат. А особито испитивач мора запамтити, да се још и у ,3етеп''-у слабо кад налази чланак, који се не огрепш против чистог народног језика. За разјашњење буњевачког имена прима писац име реке Буне (за оно место истог имена на угаћу реке он не зна), наваћајући још нека од многих нагађања (по њему „сва") велећи, да је могуКно" и оно од „бунити се", шта више наваћајући још и једно ново, као такође вероватно. Стара им посгојбина беше уз Херцеговину и оближњи (јужни) део Далмације, откуд се и Далматинцима зову. (Дакле што су ови запамтили своје порекло, а никако, што Буна тече „и кроз Далмацију.") — Већ су тамо римокатолици били, али наслућује и то, да су тек на путу осгавили православље. За народност им лепо навађа, да осим ученога Елајића (он је без приметбе саставио та два појма!) нико паметан још није тврдио, да они не би Срби били. То им сведочи порекло, језик, обичаји — и сама њихова свест. (? Ре®.). Бежећи испод турског јарма ишли су преко Лике, где их је много заостало. Навађа Ивањијеву белешку, да је 1687. г. (под вођством 18 фрањеваца из Босне и Херцеговине) стигла овећа чета „католичких Раца" до Суботице и тврди, да их је пре тога свакако долазило још, најраније око половине истог столећа. За тим нам црта њихову судбину (али само до 1848. год.) све по Ивањијевој: 8ка1ш1ка 1бг1епе1е (и др.), тако, да читалац из историје Суботице и одвише добије, а за живот скоро свију других Буњеваца се бадава распитује. За тим навађа (непотпуно) места, у којима Буњевци и Шокци (!) станују и у којима их је нре било (по Антуновићу). 0 Буњевцима осим бачких слабо говори, али тим више о —• Крашованима, не навађајући нпшта, из чега би се наслутити дало, колико они имају заједннчког са Буњевцима. Број Буњеваца и Шокаца (у ужој Угарској) цени „преко 180 хиљада". (Тачнији податци ће се донети у једном другом решерату). 1 ) Навађа нам још много статистичких података, али не испитујући колико се они однашају баш на саме Буњевце. Буњевци су земљорадници и у (сад већ. РеФ.) нешто мањој мери сточари, чиме су се обогатили а и гласовити постали. Занатом се и трговином нерадо баве (т. ј. који се даду на то, ти се уз пут највише и помађаре. Ре®.). Шокице саме раде сву своју одећу, а Буњевке не — само су им прегаче и тек понеки ручни радови далеко познати.