Просветни гласник

наука и настава

У латинском је језику ииао вазда сјајна успеха, али је зато много натио са незнања — матерњег језика. Сам је Добровски доцније забележио, како су га другови сматрали туђином и како је од њих доживео више пута тешке часове, Већ је пре овог времена стари Дубравски био умро, а мајка се младог ученика преудала за неког инвалида, родом Хрвата, човека зла и груба, који је пасторку чинио многих неприлика, па му сад откаже и сваку новчану помоћ за даље школовање. Добровски је тада био свршио и нижу и вишу гимназију, али мује за ступање на университет ваљало проћијош и кроз » филосоФију." За то оде у Праг, где се на университету упише у тај приуготовни одсек, издржавајући се учењем својих слабијих другова. Године 1771. сврши он и тај курс са сјајним успехом и ступи у теолошки Факултет прашкога университета. Настава је — и нижа и виша — тада била у рукама чланова језујитског реда, а на самом университету, у Прагу, бејаше међу осталима и увиђавни језујита професор магематике Штепинг, који позове Добровскога да ступи у тај ред. Добровски се одазове и оде у Брно 1772., да се спрема за свој нови позив. А кад се идуће године укиде царским указом тај ред, врати се и Добровски на прашки университет и настави прекинуто учење. Университетска настава тада необично живахну, кад се оте из руку језујитских. Основаше се нове катедре и отпоче се на другим, слободнијим, основима рад. Све то гођаше благој души Добровскога, те убрзо изиђе на глас једног од првих ученика, радећи марљиво и у библиотеци а у области питања ФилосоФије, црквене историје и теолошке књижевности. У том већ у велико бејаше савладао источне језике: арапски, халдејски и сирски, па у њима обучаваше и своје другове. Још као ђак ступи, по препоруци својих наставника, у дом гроФа Ностица као учитељ гроФове деце за философију и математику. Тај дом бејаше први по свом богатству, сјају и образовању. Најбољи и најученији део прашког вишег друштва ту се састајаше, а гроФ бејаше у једно доба и царски намесник за Чешку. ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК 1896. кГ.

Ту је Добровски провео пуних једанаест година (1776.-1787.) Стекавши познанство и пријатељство најученијих људи тога доба у своме народу: Добнера и Дуриха — као зачетника у испитивању словенске Филологије, а за тим: Јарослава Шалера, знаменитог зналца историјске геограФије, и Фрање Мартина Пелцела, историка и археолога — Добровски и сам изиђесједним својим ауторским радом, издавши критичке одломке јеванђеља Светог Марка, од кога се рукопис поштовао као ориђиналан рад тога апостола. То издање с погледима Добровскога, који доказиваше неоснованост таког веровања, ма да и сам иначе необично цени тај стародревни споменик писмености — изазва читаву буру. Мњење бејаше двојако : једнима Добровски бејаше безбожник, а другима — наученик. То је било 1778. године. Године 1783. проглашен је за докгора теологије, па се спремаше за катедру јеврејског језика и херменевтике Старога Завета. Али она би попуњена и у Прагу и у новом лицеју у Оломуцу, а Добровски, не хотећи напуштати Праг, не хтеде се користити могућношћу да такву катедру заузме на университету лавовском. У једно доба зажеле место кустоса јавне библиотеке у Бечу, али не доби, а идуће године поста чланом новог „Чешког научног друштва" у Прагу. Кад му противници сметоше — позивајући се на оштрину тона у његовом писању — да постане подуправник прашке богословије, он се прими да врши дужност цензора за богословске списе; али 1787. буде постављен за вицеректора оеминарије у Храдишту, близу Оломуца у Моравској, а гхосле две године буде утврђен у дужности самосталног ректора. Таким начином Добровски остави Праг и у њему сјајан живот у богатом дому гроФову. У Храдишту, вршећи дужност строгог старешине, због чега је имао доста неприлика, проведе Добровски три године, а кад се 1790. затвори и та и друге такве семинарије, Добровски добије пенсију и дође опет У Праг. Разноврсни покушаји његови и његових другова да добије службу, не имадоше успеха и он, живећи од речене пенсије и 4