Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

одозго, с.ачињавају у величанственој згради Математике ону хармонију и јединстзо, са чиме се ова наука с иравом поноси. С тога је Аће1-ов став у истини, ио ЈасоМ-у, израз најпространије и пајдубље математичне мисли; с тога он, по 1,е§ет1ге-у, за — Математидц прерано утонуло сунде — А1)е1-а прави топитепШт аеге регептиз!

НОВИНА У ТЕОРИЈИ ВИЂЕЊА од Г. Хирта. Честим захтевима, да још одавно издожим своју теорију виђења, нисам до сада следовао. Држао сам за неупутно да је изнесем шпрем кругу а тек што је подвргнута суду научне критике. Томе долази још и ово, што је сам проблем један од најтежих и најзаплетенпјих у Физпологији, а од великог значаја и за Психологију и за науку о развићу. Ну сада, пошто је нова наука од стране стручњака, особпто међу очиим лекарима, стекла озбиљне пажње, покушаћу да је изнесем — у толико радије, што је до извеспог степена сваки позван и способан да помоћу брижљивог самопосматрања узме удела у експерименталном решавању оптичких питања. Слике које опажамо при нормалном впђењу, састављају се пз погледа оба ока. Услед очног одстојања (код људи већином седам, а код жена само шест сантпметара) овв су погледи различни, као што се то сваки може ласно уверити напзменичним затварањем једног и другог ока. Они се не поклапају потпуно, „дпспаратни" су „конгруентни." Персиективна инконгруенција расте у колико поглед оба ока управљамо од даљих ка ближим предметнма, и при овоме бива да се периФерне („ фиксирајуће") партије општег видног поља не појављују једносгавно, већ у двоструким сликама. Ну, за далеко већу количину појава правило је: потпуно стаиање оба погледа у једну једину слику. Али у исто време нормална слика оба ока осим даљег простирања и ближег дејства у целини, веће јасности и прецизнијег разликовања боја и оштријег и Финијег цртања свих појединости има још једну особину, која се находи код слике од једнога ока у врло скромној мери: ми имамо разговетан и принудни утисак, да се пресликане ствари иружају у различним остојањима од нас. Другим речпма: разликовању висине п ширине долази и запремина, долази опажање треће дименсије, бива у извесној мериједно оптпчко „гшпање" појава, које спадају у круг нашег виђења. Ову вишу радњу оба ока схватала је наука до сада готово уопште као искључиву последицу пгосветни гдасник 1896. г.

41

„искуства", т.ј. као једну вишу пспхичку (душевну) радњу. Најславнпји ауторитети Фпзиолошке оптике (Хелмхолц и др.) п Офтамологије (Дондерс и др.) стајали су до сада, а и сада још стоје на земљишту ове „емпиријске" очигледности. Пошто ми „знамо" — било то пипањем рукама или одмеравањем у ходу, било то поучавањем, и т. д. — да појаве у овом или оном бојадисању, у овом или оном односу величине, Фактички припадају стварима више или мање од нас удаљеним, и зато треба да мало помало стечемо „представу" пластике, телесног једно пред другим и једно за другим, и такве „нредставе" треба мало помало да постану тако јаке да у извесној мери инстинктивно „учимо" премештати појаве на поље у већа или мања остојања која имодговарају. Исто.тако треба да „учимо" „игнорисати" неједнакости обеју слика на очној мрежици и да на њихово место ставимо пластична уређивања видног поља. Неки заступници емпиризма чак су тако далеко ишли да усвоје непрекидно, несвесно „мерење угла" између оба ока и тачака које се Фиксирају, из чега душаили неки особити разум виђења — ма да ми о томе немамо никаке слутње — срачунава или таксира одстојања запремине. Не хотећи порпцати велики утицај нормалног вежбања и искуства на развиће наших чула, а особито чула виђења, — ја сам поставио теорију, да оптичко опажање запремине — треће дименсије почива у првом реду у саецифичним осеКајггма, без којих ми уопште не можемо имати оптичке представе простора нити их образовати. По моме мишљењу све наше чулне представе, па и наши снови, састављени су само из елемената стварних осеКаја, само што ми тако нешто, логички доказано, не можемо себи да представимо чулно. Ну, ја сам тражио да изведем и доказ, да су они специФпчни осећаји јачи него ли сва искуства, да они у извесном стадију развића индивидуе само употребом органа од себе престану, и отуда се имају сматрати као „урођени" (наслеђени). Према моме схватању наше чуло виђења садржи још у свом нервном грађењу наследно ирисиљавање да тако осећа дражи од обе очне мрежице, које се мозгу посредуЈу као да би се оно што је опажано находило на пољу. „Премештање на поље" утисака виђења мени изгледа као победоносна физиолошка Функција самога чула виђења, које сасвим независно од склопа осталих чула, као и општег душевног стања индпвидуе, ступа као елементарни предуслов нашег живота у светлости, о којој јане могу никако мислити да би зависила од „зарађивања" пндивидуе. „Премештање на поље" има већ и сисанче као и ново-