Просветни гласник

42

НОВИНА У ТЕОРИЈИ ВИЂЕЊА

рођена животиња — тек измилело пиде из јајета звоца већ за мувама; слеп рођен па оперпсан има га од истог тренутка чим може да сноси светлост; има га и онај коме су сви удови још од рођења узети; који је рођен без руку и ногу као и душевно оболели; и парадитик га задржи, кад од разума, памћења и искуства једва да се налази трага! Ну, спријатељи ли се човек једанпут са идејом, да ова најважнија Функција чула внђења мора бити исто тако стара, насдедна и урођена као и гдедање са два ока уопште, онда се тиче код питања о разликовању разних осећаја запремине управо само још модификација онштег премештања на поље. Од доказа, да таких модиФикација има не само код представа него и код осећаја, ја ћу овде навести само ово: ми знамо даје један брег удаљен од нас десет сати ода — у нркос томе, он нам изгледа, према саставу ваздуха, један пут ближе. други пут даље. При ведром небу, дању, месец нам изгдеда даљи него ди при мрачном небу, ноћу пт.д. Што ми.уопште зовемо „оптичка обмана" није ио нравилу ништа друго, већ несталност (кодебања) осеКаја. Често не можемо баш у пркос бољег знања, у пркос јачих успомена — јер и пдастичан осећај оставља успомене које можемо н.пр. на сдици или цртежу пројектпрати — да се сачувамо од привидне „обмане", која у ствари није ништа друго већ осећај који се са нашим искуством не сдаже. Даље: кад гдедамо на дурбин, ми знамо сасвим сигурно да се предмети, који су на очној мрежици пресдикани, не прибдижују нама; у пркос томе имамо осеКаја дасу нам бдиже дошди. Свако сабнрно сочиво производи „осећање" прибдижавања, обратно свако расипно сочиво осећање веће даљине. Сасвим разговетна раздика биће кад гледамо једним оком слободно, а другим на дурбин или на једну цев догледа: тада се последња слика разговетно шири иред првом као нека Га1а шог§аиа, ми ову осећамо да је ближе од сдикекоју опажамо голим оком; неоспорно настуиа да се осећај близине аовеЛава. Слични су експерименти са испупченим и издубеним огдедалима. Даљи један доказ ја налазим у томе, што и онда имамо осећање пластичности, када, савивши главу доле и у назад, гдедамо између ногу тако, да се цело видно поље а са њим п наше целокупно „искуство" у извесној мери постави натрашке. Разднковање бдижег и даљег наступа овде одмах и код таквих појава које не појимамо одмах, јер нам изврнути изгдед није дак. Да уопште — особито за најближу окодину — телесност од такнх предмета тачио распознајемо, за чију величину немамо *

никакво сигурно мерило, доказује нам између осталог сигурно путовање по одрпаној, каменитој планинској стази. Ну, од пајвеће је важности за научни доказ стерсоскои. Ђенијални проналазак "\Ућеа1;з1опе-ов (1833) омогућио је доказ, да и две равне слике у колико се само захтеване разлике пружају у перспективи, удружене производе пластичан утисак. Досадашње објашњење ове ствари гласпло је по правилу: да наш дух има дара да „премести на поље" днспаратне тачке и цртеже, који му се пруже, и то у иресеку оба правца линија. Дакле, једна врста математичке конструкције. Друга су објашњења говорила о инервацији, кретању очију и томе слично. Разноврсни перФузни покушаји са стереоскопом, који код нормадног слободног гледања не додазе, напротив довели су ме да откријем закон, који — просто исказан — гласи: спајање обеју слика очне мрежице и опажање привидно различних запремина у заједничкој слнци бива на основу извесног нервног наиона. При овоме не зглобљавају се заједннчкој слицп запремине, као саставни делови, са већим дејством само таке партије, које су једино левом или десном оку на догдеду, већ додази и, односно обостраног виђења светлости и контраста, са десним н девим различно широким продужењем разлнчан осећај запремине, и то увек (на очној мрежици) у темпоралном правцу шире слике очне мрежице." — Нижа проста Фигура моћи ће нам то обЈаснити: А В А с В (лево око) (десно око) Према моме закону ми осећамо у стереоскопу А ближе него В, а В ближе него с. Помоћу ове шеме објашњују се најкомнликованији пдастички изгдеди, на пр. у шуми. Забдуда је скоро искључена, јер закон — као што је речено — одржат је у свима перфузним покушајима које сам чинио, па и онда је опробан, када су обе стереоскопске слике у обрнутом реду посматране. Овим дакле није могло бити сумње, да постајање пластичне слике — за коју бдагодаримо раздичности обеју сдика очне мрежице — почива на некој вишој психпчкој радњи, већ се мора схватити као Функционални нервнп реФлекс чула виђења. Ипак је још остао одговор на друго питање: зашто и при гледању једним оком имамо приметне идастичне осећаје, и зашто се при гледању са оба ока опажају тако честа колебања, — колебања којасе не могу да објасне индивидуалним диспозицијама, јер наступају једновремено код сваког посматрача (на пр. ближе и даље изгледање шума, и т. д.). На