Просветни гласник

наука

П НАСТАВА

43

ово питање, мисдио сам, мора се одговорити усвајањем различних квалитета даљине светлости. Подтиме разумем особине објективне светлости, које се резултују од чести из округластог иростирања светлосних таласа са растењем пречнпка од чести (а може бити и у главном) из раздичног степена слабљења и расиаања, које разнобојне светлосне зраке претрие пре ступања у пропустљиве медије ока. Ваздушна атмосФера не прима само, већ и реФлектује на врдо комплпкован начин светлост, која са свих страна долазн; отуда очна мрежица не добива само кроз ваздух алтерирану светлост, иза које се простиру чврста тела, већ и активну ваздушну светлост. Сад ја узимам — подупрто највише личним посматрањем од хиљаду руку — да имамо за ове особине светлости, помоћу особитог склопа очне мрежице и видне СФере мозга , ванредно фиио организован осеЛај, који на сваки начин реагује на спољашње утицаје само у извеснам границама; даје много више уиоредни него апсолутни, и зато у толико јасније ступа, што су различитији квалитети даљине, који једновремено дејствују на видно ноље. 0 променама које претрпе боје, друкчије од светлих, друкчијеод оних који светлост реФдектују, друкчије од чврстих, а друкчије од гасовитпх тела, према томе да ли су ова више иди мање од нас удаљена — можемо се уверити номоћу најиростијег експеримента. Покрајински изгдед, задазак сунца, месеца, и т. д. показују пам своје стално мењање; јест, ми из обојене појаве хоризонта закључујемо посредно стање ваздуха а и блиско време. Физика је потпуно објаснида основ ове појаве, описивана је п мерена стварна нромена зракова. Зашто да своме чудноватом органу, који раздпкује најФиније нијапсе боја, одречемо дар да осећа и сдабљење интенситета светдости — као модиФИкације општег премештања на поље, као осећање бдижег и даљег? Од утиска који засењује и који чини на нас потпун поглед на ведром небу светда сунчана кугла, иди у највећој близини муња, која пламти као једиовремено накнадно осећање, које нас пробада до опажања планинског ланца који се иружа у провидиој бескрајној даљини иза плавог ваздушног застора, — има хиљаде варијација „премештања на поље." Једаи благоиакдопи критичар моје теорије упоредио је зраке објективне светлости, који допиру до наше очне мрежице (супрот субјектпвној светлостп коју пак ми осећамо), са стрелама, које се пуштају са већег или мањег одстојања (рефдектују): једни, који додазе изблиза, продиру дубље него други, који ослабе кроз мутни медиум ваздуха и додирну

само нервну иовршину. Ово уноређење даје, како ја мислим, н лајику могућности да створи себи појма о томе, шта сам ја разумео под квалитетом даљине светдости. Јер ппак је јасно, да код општег премештања на поље осећају се додиривања слабијих, као и којп мање продру. Помоћу сабирног сочива сдабији се зраци схватају заједно у јаче свежње, и отуда горе поменуто осећање бдпжега, кад се употребе дурбини. Ну, на сваки начин овај „осећај" нема ништа са математиком. Мн не можемо „мерити" иомоћу дурбина стварна одстојања, јер као што показује прпмер са сликом сунца: овај чисто чулни осећај зависи впше од јачине извора светлости, од дужине тадаса (боја) зракова, од утакмпце једиовремених појава светлости и од скдопа мрачног медија, него ли од стварнога удаљења. Ипак за то, ово је вазда хармонијски заједнички осећај, јер произдази из нормадне Функције здравога чуда; ну он је у поједннпм несигуран а можда и променљив. Као и у цедокунном нашем ашвоту осећања, тако је и овде све редативно, а. посигурно овде има извесну улогу и индивндуална. накдоност и разне диспозиције. Према мојој теорији виђења ми дакде имамо, уопште узето, два Физиодошка Фактора оптичких осећаја запремине : раздиковање квадитета даљине светдости, које је имадо удела и код гледања једним оком, а своје потпуно дејство пак има тек употребом цедог органа — оба ока —; и друго, један нервни апарат који, усдед стаиања обеју слика очне мрежице, производи појачане пдастичне утиске, утиске који расту са инконгруенцијом обеју слика, усдед чега овај апарат врши добру усдугу особито за ведике близине. Вероватно су оба Фактора само раздичне појаве једне исте нервне потенце. Заједнички обе представљају „чуло пипања даљине" (Реп11аз18шн), које без сумње не ради са прецизношћу каквог математичког инструмента, ади потпуно задовољава за наше нормалне животне циљеве. Макар се вазда сматрала ова моћ као пораз и уништење искуства, као придагођавање од небројених генерација — искуство аојединог човека може бити од потчињене вредности. Ми пдастично видимо као наши родитељи и прародцтељи, јер морамо тако да видимо. Не могу удазити у интересне односе животпњског света, који показују она два Фактора пластичног виђења развијене у хиљаду разиих варијација, као и у резултате иајновије Физиологпје мозга, којп се сасвим подударају са мојом теоријом, као и заједничке пројекције обеју слнка очне мрежице у хемисФерама мозга, и т. д., као и у неке даље последице у погледу лупиларне реакцпје и 6*