Просветни гласник

ПРОСВЕТНП осећање ученика и успешан рад, доста велика јесте малокрвност (анемија). Она се врло често јаиља још одмах у почетку — чим дете ступи у школу. Деца изгледају бледа, приметно омршаве, изгубе унутрашње весело расположење, апетит, туже се често на главобољу, раздражљива су и по некад обузета неким жалосним расположењем. Но кад деца већ навикну на овај нови живот у школи — стање се у пеколико промени, но не сасвим. Услови који владају у школи такове су природе, да не треба да нам буде ни најмање чуиновато — што налазимо у школи доста велики број малокрвних ученика. Занемарено физичко образовање, дуго седење у школи, дуго напрезање пажње, нагомилан материјал што га ученик треба да савлада, рђаво држање тела у лоше конструисаним клупама, нечист ваздух услед великог броја ученика у појединим школским собама и рђава вентилација, огрев и осветљење — све су то узроци који моћно потпомажу појаву и даље развиКе малокрвности са свима њеним штетним последицама и по здравље ученика и по успех у настави. Школски лекар у Лозани, д-р СотЂе , чинио, је испитивања у овоме погледу 1890.године и нашао је, да број анемичних износи 24%; од 2205 ученика било је 548, код којих је анемија била јасно изражена. Код девојчица је анемија чешћа но код дечака; од 740 дечака билоје184 анемичних, што износи 24°/ 0 ; од 924 девојчица било је 286, које су натиле од малокрвности, а ;го је 29%. Место становања није без утицаја на појаву и јачииу ове болести; од 17'4 ученика из вароши патило је од малокрвности њих 470, што значи 27%, а од 491 ученика сеоских боловало је од исте болести 105 — т. ј. 21%. Према овоме види се, да се малокрвност код варошких ученика јавља одсудно чешће но код сеоских. Изузетак од овога чинило је само једно село, но и тај се изузетак даје објаснити варошким карактером дотичног села и сасма нехигијенским уређењем школа у њему. Што се тиче поделе по појединим класама, д-р Комбе поставља правило: да број анемичних расте од нижих ка вишим разредима. Овај Факат сам по себи говори за утицај школа на појаву ове болести. У колико је која школа са што више обзира наспрам хигијенских захтева уређена, и број анемичких је у њој мањи. Д-р В. А, Попови1>

Даљина некретница. — Да би се јасно представила огромна удаљеност звезда некретница од наше Земље, управник Капске звездарнице, про-

КОВЧЕЖЈГЛ 68

Фесор СШ, објаснио је то овако : Ниједна некретница није ближа нашој земљи од 4000 милијарада миља; већина их је 10 до 1000 пута толико удаљена. По најновијим истраживањима, најближа је нашој земљи сјајна звезда прве величине а Сеп"каип на јужном небу. Узмимо, да има железпичка пруга до те звезде, и, да би се саоораћај »ола.чшао", да је цена за вожњу 0-005 марке од километра. Пошто је вожња тако јевтина, хоће један човек да путује до те звезде. Он оде у биро и зачуди се кад му рекоше, да пут стаје 22.000 милиона марака! Као обазрив човек запита путник још и ово: „Којом брзином путују возови?« „96 км. на сахат, рачунајући и задржавања." „Кад ће воз стићи ?« — »За 48 милиона и 663.000 година.« Тако би од прилике гласио разговор, кад би ова ствар била могућна. Објашњење ове грдне даљине згодније је него икаква астрономска циФра. »Та§1. ВЉсћ.« Д- В. Б.

ПРОСВЕТНИ Д0БР0ТВ0РИ Пок. Никола Станојеви^ (Лучанин), б. трговац у Пожаревцу, завештао је својим тестаментом на просветне циљеве, и то: 1) своја два дуКана пожаревачкој гимназији, с тим, да се од њихова прихода — после смрти његове — наоављају најпрече потребе за ђаке, који се добро уче и владају; 2) тридесет и гиест акција Негот. Штедионице (по 50 дин. свака), једну акцију Беогр. Кред. Завода (600 дин.), иет акција Народне Банке и три акције Негот. Винарске Задруге , с тим, да се од прихода свих ових акција, »кад се сума накупи, даде помоћ једном ученику ради усавршења на страни.«

Милан ЈовановиЋ и Јован Радисављеви^, тежаци из Грабовца (ср. ресав., окр. морав.), поклонили су там. основној школи једно звоно у вредн. 1'мО динара.

Г. Михаило П. Живадиновиђ, правозаступник из Београда, поклонио је основној школи у ЖирОВНИЦИ (ср. и окр. крагујев.) једно школско звонце.

Г. Милош ВаложиЋ, књижар из Београда, поклонио је ученичкој књижници I београдске ГИМназије, као задужбину свог пок. сика Милана, б. ученика те школе, 56 комада књига и 1 географску