Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ беше му јасно, да су га другови изневерили. Тужан, што је тако преварен, као убијен, он се врати натраг откуд је и дошао. Дошавши до дворова, ту застаде и поче размишљати, како ће да изиђе одавде. Напослетку се сети оних степеница, за које му и краљева кћи рече, и сад мораде туда, па стигао горе не стигао. На другу се страну већ никуда није могло. Он се онда упути преко степенида и дуго је ишао, док у једанпут не виде, да се пред њиме, али у врло великој даљини, рађа сунце. То га јако обрадује. Ишао је непрестано, мислећи да ће скоро изаћи, али сунце све једнако стајаше онако исто и на истој даљини. Путовао је кројач тако скоро четрдесет дана, а изгледало му је, као да је јуче пошао. Кад је било четрдесетог дана изиђе он једва једном на божји. дан. На том месту, где се он нађе, виде велики скуп људи, назва им Бога и запита их: — Којим би путем, добри људи, ја могао отићи у ту и ту краљевину? А људи му одговорише: — Ево, овуда право иди, али ћеш путовати пет дана, па ћеш прво изићи на једно море и тек преко мора доћи ћеш у краљевство, за које питаш. Кројач се захвали људма и упути се куда му они рекоше. Кад је било петог дана , он заиста угледа пред собом море, које се сијаше и таласаше. Сад је требало пребродити море, али нигде не беше галије, и он седе на обалу, да се одмори и очекне, ако би Бог нанео какву галију отуда. Не прође много, а једна велика галија са белим једрилима пролажаше поред обале, где кројач сеђаше. Он јој даде знак, галија се приближи и кројач замоли капетана на галији да га прими и одвезе у то и то краљевство и да ће му он за превоз платити. Капетан га радо прими, а кројач се укрца у галију и тако продужи пут. Галија је пловила скоро месец дана, док напослетку не приспе у краљевство, куда је кројач хтео, а откуда је и отишао. Али он изиђе из галије у други неки град, па је тек после шест недеља стигао у престоницу. Одмах чим кројач уђе у престоницу, виде да још стоје по улицама слике краљеве кћери, и зато, не знајући још шта је било са Зориним Чедом, запита неке људе: — Зар још није краљ нашао своју кћер? — Има отприлике три месеца, одговорише људи, како се зуцка нешто по граду. Али још нико ништа не зна. Бога ми мучна работа, да ће што бити! Кројач се за сад задовољи овим, захвали се људма и пође, да нађе какву крчму, где ће одсести. ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК 1896. г.

КОВЧЕЖИЋ 129

Пут га нанесе улицом поред краљевог двора и он уђе у једну повећу крчму баш у околини двора. — Помоз' Бог! назва кројач, ушавши у крчму. — Бог ти помогао! прихвати крчмар. — Могу ли ја овде становати докле хоћу ? запита кројач и додаде: — У напред ћу платити. Крчмару се учини ово неверица и рече да има још само једну собу и да је може само тако дати, ако му се у напред плати, јер гледајући кројача по оделу, што беше већ издрто, мишљаше да он нема пара. — Е, добро, узимам ту собу и не смете ме дотле узнемирити, док ја сам не одем, рече кројач и даде крчмару пуну шаку сребрног новца, којега имаше још доста а који му беше краљ дао, кад је пошао на пут. Крчмара ово не мало зачуди, али је опет ћутао. Кројач онда поведе разговор са крчмаром, не верујући никако оним људма, што му рекоше за краљеву кћер. Али му и крчмар то исто рече. Сутра дан тргне иза сна кројача неко велико весеље, свирке, песме и бубњеви, што се разлегаху по улицама. Он се брзо обуче и дође у крчму да се извести шта је то. Ту затече многе људе, где се веселе и нешто живо и пријатно разговарају, а цела улица ври такође од силне светине. Он приђе крчмару и запита га, шта је, какво је данас весеље и што је цео град толико узнемирен. А крчмар му одговори: — Хе, мој брајко, како и не би било весеље, кад је наш краљ, после скоро три и по године нашао своју изгубљену кћер. Ето, јутрос рано објавише краљеви телали целоме граду ту радосну новост. И онда заврши, како је краљева кћи још раније нађена, и како је краљ радо даје једноме од њених избавиоца, али се ствар отезала око венчане хаљине, коју ниједан кројач не може да скроји и сашије онако, као што то краљева кћи жели, нити и један трговац има онакву тканину, какву би она хтела. Ето, зато се њено избављење држало у тајности до данас, додаде крчмар, а јутрос се већ морало објавити народу по жељи краљеве кћери, не би ли се тако нашао какав мајстор, који би јој израдио хаљину по вољи. — А ко је избавио краљеву кћер , запита кројач градећи <?е као да ништа не зна, и за кога се удаје ?

17