Просветни гласник

учитељска школа

39

94 Тома Стојадиновиб ђакон, постављен за хонорарног наставника Црквеног Певања 19 Октобра 1895 ПБр. 19591, н данас предаје. 95 Доброоав Ковачеви^, постављен за предавача Науке ХришКанске 24 Октобра 1895 ПБр. 19794, и данас предаје.

96 Сима Томи^ проФесор, постављен за заменика наставнику Сриског језика 7 Новембра 1895 ПБр. 21179 п данас ради.

Напомена. Где у акту постављења ннје казанО под којим је даном који постављен, узиман је и дан и број акта министарскога.

д ОПШТИ ПРЕГЛЕД

Народна просвета је данас прва потреба свима културним народима. Још је више она потребна нама, који смо изостали у култури н образованостн иза осталих културних народа. Данас се војском побеђује само у рату, а у мнрно доба народи побеђују и одржавају се просветом. За то је потребно, да се просвета шири у масу народну. Што је маса народна на вишем ступњу умном, моралном и материјалном, то је и снажнија за живот, победу и одржање. Један је философ рекао: »Дајте народу добрнх маја.ка, па сте му обезбедили будућност. (< Други је рекао : »Дајте му добрих учитеља, на ће победнти.« Трећи је рекао : »Дајте ми школу, па да вам за сто година начиним од народа што хоћете.® Ми бисмо све ово могли да покупимо у једно па да кажемо овако : Дајте народу правилнога васиитања, па сте му обезбедили живот и опстанак међу народима. Васпитање народно врши се и другим путевима и чиниоцима; али, нема сумње, да је од свих најважнија школа, а нарочито народна, основна школа. У њу долази и из ње излази и иде у живот маса народна. За то миого стоји до тога каква ће оиа бити. А каква ће опет она бити, то највише зависи од учитеља. Учитељ је „душа школи." Он оживљава све. Све је мртво без њега. Какав учитељ, онака и школа. (А каква школа, онаки и народ). За то наши преци пре двадесет и пет и више година нису ни мало погрешили, кад су почели да воде бригу о сиреми учит:>љској, о томе како да се добију добри учитељи. А кад је данас за свако и најобичније занимање у животу људском иотребна нарочита спрема, па да оно може напредовати, онда не може бити а да за светао, сложен, мучан и преважан учитељски позив она није нотребна. Потребна је, и још можда много више но за друга занимања. Послови се у културноме свету све више деле и специјалишу. Потребно је, да се неко одели и посвети само народноме образовању, просвећивању масе народне преко подмлатка његова. То су учитељи и радници просветни у опште. Отуда је и отварање Учитељске Школе у нас, на измаку треће четврти овога столећа бнло са-

свим оправдано и на свом месту. И људи, који су водили бригу о томе, показалн су само, да су добро схватили време у којему су и да су добро схватили потребе свога народа. Друго је питање сад: како је извођсна ова идеја у нас и како се то извођење и уређење ове нове установе сложило са стањем у којему нас је затекло ? Нема сумње, да је прво, основно уре^ење ове школе конија са стране. Интернатскоме уређењу средњих завода теже данас сви образовани народи све више, и за ово има пуно разлога. И за нас начелно оно није могло бити лоше. Што је добро за други свет, то није могло бпти недобро за нас. II ресултати спреме у интернату показали су и у нас практички добре родове. Али ово уређење ннје могло да се сложи с нашим националнпм особинама. Демократски дух, јако развијена индивидуалност и сепаратизам чине, да се сваки друштвени, заједнички посао сматра као „кулук® и »касарна/ а свака централизација, свако жртвовање своје слободе као понижавање, а свако ограничавање личне слободе као „тиранија" и деспотизам. А у друштвеноме животу мора да буде огранпчавања личне слободе и потчињавања своје воље нзвесноме реду и извесним обзирима. Живећи толико година самачким, готово индивидуалним животом наш се народ још није навикао на овај ред и ове обзире друштвене ; и да није било задруга, да се у њима колико толико развијају соцпјалне особине, било би још горе. Отуда је толико судара између појединаца, толико спорова, толико размирица па и преступа, нападаја, боја п међусобног убијања, да их нема толико ни у оних образованих народа, који броје десетинама пута више мплијуна но што броји наш народ. А одјеци п клице ових особина не могу а да се не јаве и на подмлатку његовоме. Оне се и крвљу наслеђују и угледањем и навикама нреносе на њега. У време када се јавила учитељска школа у нас са својим интернатским уређењем, у нашем друштвеном животу беху почеле да се шире оне идеје, које су у млогоме стојале у супротности с онима које су створиле интернат и владаху у њему