Просветни гласник

40

учитељска школа

Слобода, децентрализација, самоуправа, војујући противу бирократскога система, плењаху омладину и чињаху да се она буни противу својих претпостављених. II веће упорство, веће опонирање претпостављенима беше неки понос и јунаштво. Само се тако и објашњују они појави, који су пратили поједине нереде што их је доживела ова школа. А интернатски је живот за ово душу дао. Свака идеја, и добра и зла, нађе боља земљишта за развиће своје у интернату него у екстернату. Ту су ученици у заједници, непрестано у дружби, и оне се преносе с једнога на другога као зараза. Ту су у тешњем додиру и међу собом и с наставницима. За то се и сваки добар утицај лакше преноси на њих у интернату. Али је за то опет и свака непријатност осетнија у њему. Међусобна исмевања, ма и уображена мржња, »гоњење® и кињење појединих ђака од страие наставника и управитеља у интернату су осетнији и несноснији, но у екстернату, где сви живе подвојено. лт " У тренутним расположењима ученици нису могли ни помислити колико губе укидањем интер- ј натскога уређења. Несталоженост у њему, осећање 1 понижења од »трпљења® тираније т. ј. строгога реда, непогодност за њега и у многоме одврат- | ност према њему, чиниле су, да ученици нису ни марили за њега и да га ни мало нису жалили и чували. Хтели су да се користе заједницом својом противу њега. Отуда се јавља она чудна солидарност: „један за све и сви за једнога.« II време је заповедало, да се интернат укине. У доциијим догађајима ми видимо лутање и неки прелаз из старога стања у ново ; нарочито што се тиче давања државнога благодејања, давања оцена и превођења ученика у старији разред. Све је крпљено, додавано, одузимано, мењано, док се није дошло до данашњице. И изгледа, да је данашње стање врхунац у уређењу овога завода. Али није тако. Све што постоји, расте и усавршава се. И наша је школа само у једној Фази живота свога, на једном ступњу свога развитка. И она има да расте и да се усавршава. И ако је за ових двадесет и пет година поцрпла толико искуства, да могне у даљем кретању своме ударити правим путем, онда ће она постпћи мету своју п светло извршити задатак, који јој је установом њеном одређен. Преуређење Учитељске Школе је питање дневнога реда. Опште је мишљење, да овако уређење њено више не одговара циљу и потребама нашим народним, културним и просветним. Што се више тражи од народа нашега, од грађана српских, то се мора више тражити и од основне школе његове. А што већу важност задобијају основне школе, то све већу важност имају и већу улогу играју учитељи. Отуда се рађа и већа брига о спреми њиној. Оно што је некада било доста, данас није доста. Оно што је некада било добро, данас није добро. Ако се из целога излагања историскога развитка овога завода може констатовати још неки мали назадак, онда на нама лежи још већа брига да га поправимо и упутимо напред

На месту би било, да овде изнесемо предлог о овој поправци и преуређењу. Али овде влада толика разноврсност у мишљењима, да ми чисто страхујемо, е ће се и када доћи до споразума, истинске поправке и сталности. Отуда налазимо, да ће глас наш бити тако слаб, да неће ни пмати утицаја на решење овога питања, те, по томе, да га је сувишно и давати. При свем том ми осећамо да нас дужност позива, да према целој досадашњици и искуству што га је ова школа имала за двадесет и пет година живота свога, изнесемо своје мишљење какобије ваљало иреуредити. Прво, опште је готово мишљење, да је курс учења од три године посве недовољан у овој школи, и да успех беше млого бољи онда, када учење у њој трајаше четири године. У почетку примани су ученици из IV разреда гимнасије или реалке и учење у њој трајало је три године; то је свега 7 година. Учење у гимнасији и реалци тада је трајало 6 година. Тако је Учитељска Школа с годином дана надбацивала ове заводе. 1 ) Тако је било донекле и онда, када су примани из III разреда, а учење у њој трајало четири године. Данас учење у гимнасијама и реалкама траје 8 година. По томе, Учитељска Школа сада не само да не стоји на равној нози с њом, него је с годином дана подбацује. Ваљало би дакле иопети још с годином дана, било тако, да се у њу примају ученици из V разреда гимнасије и реалке, или да учење у њој траје четири године, те да се барем изједначи с гимнасијом. Ово је последње боље. Јер ученици са четири године имају много више времена за своју стручну спрему, нарочито за вежбање у школскоме раду. Овако, са три године, они изиђу слаби и површни у најглавнијим предметима, а нарочито се мало извежбају у практичноме раду школскоме нгго им и јесте прави посао. 2 ) За тим, без поговора, ваља вратити интернатски живот. У интернату не само да ученици имају све своје намирнице, него и млого више прилике за своје умно и морално усавршавање. Наши су ученици сви нз сиротнијега сталежа. Са њим и у њему живују и за све време школовања свога овако. И није чудо што ће доцније да вичу на »бирокрацију« II »аристокрацију," а пауперитет да им буде једини идеал. Никаквим вишим идеалима данас ученици наши не могу да се запоје. За то их ваља покупити у интернат, ослободити свакидањих брига за насушни хлеб, одвојити и извући их из средине најнеобразованијега сталежа у друштву, па запајати идеалима опште човечанским и патриотским. А за то опет управа у интернату мора да буде очинска, блага а озбиљна. Интернат мора да буде као једна велика породица. Живот у њему ваља да васпитава, питоми и облагорођава

Ј ) За то су ондашњи ђаци примани на университетима за редовне ученике, што данас не бива. 2 ) Ово се најбоље видело онда, кад су паралелно нолагали учптељски иснит последње коло питомада са четири године и лрво коло питомаца са три године учења. Они у IV разреду били су куд и камо развијенији, отреситији и снажнији и морално и физички од оних у Ш разреду.