Просветни гласник

210

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

вичете, мрзите нас и бојите нас се; а ми затои живимо одвојено и не показујемо се људма да нас могу видети, а вама смо ово казали, што сте цео Чумин вилајет спасли оне напасти; да и ваш живот није био у опасности, ви то никако не бисте ни учинили, већ бисмо ми и даље робовали џину и не бисмо могли више морити неваљалих људи у вас, па не знамо, коме би само онда горе било ! Још рекоше: — Кад год вам буде за невоље, а ви само изЈзеците реч: Чумин вилајет, па ће се један од нас одмах пред вама створити и помоћи вам! То рекавши, нестаде их заједно с колима и воловима, а запрепашћени галијаши упуте се у свој град.

IV Три невољника. Једном неки цар опази тројицу људи пред својим двором, где седе и разговарају. Један од њих беше слеп, други без руку, а трећи није имао обе ноге до колена. Цару се ово друштво учини чудно и ретко за виђење, па пошто их је дуго гледао, нареди слугама да их уведу у двор и даду им до миле воље јести и пити. Кад се ови невољници добро наједу, а још боље напију, онда ће тек, у највећем расположењу, рећи слепац: — Боже, Боже, ја лепе дворане, да јој се не можеш од лепотз нагледати! и гледаше на све стране по соби, као да види. На то ће сакати без ногу.

очију, догод им они то сами не кажу, јер ако тако не учине већ прогледају, о'ма ће им оба ока исцурити. Онда сви људи зажмуре, а у тај мах почпе окс њих неко страшно пуцање, севање, грмљавина и тутњава, а они сами осете, да лете, онако седећи на колима, по овој грозној олујини, и тек би по који пут чули, како прцвуљци вичу на волове: — Ајс, мрко, ајс ! У тој страшној хуци, буци и јурњави спадне једном од галијаша капа и он — све једнако жмурећи — повиче, колико га грло носи: — Хеееј! Малићи! спаде ми капа с главе, домашите ми је! — Ћути! пришапне му неко на ухо, и не отварај очију; твоја је капа остала на четрдесет конака одавде! Онај ућута и више ни речи не проговори, а путовање се настави. Најпосле мало по мало. поче се тутњава стишавати, док сасвим не стаде, а у исти мах галијаши чуше, како прцвуљци вичу на волове: — Ооо.... хаа! И сва кола стадоше. — Ту смо! повикаше прцвуљци; отворите очи! Галијаши прогледају, а имају шта и видети. Седе у воловским колима на обали у ономе истом месту одакле су се и навезли на море. Они се томе јако зачуде и салете прцвуљке, не знајући ни сами, шта говоре од радости, да им кажу, како је то било и како су их могли на колима пренети преко мора. А они им одговоре, да они (галијаши) то сами знају. јер су осећали ваљда, да лете кроз ваздух, али, да то још није ништа и да они могу још много што шта, али да само нису могли да досаде своме љутом непријатељу џину , којега су галијаши убили и зашта ће им они бити вечито дужни. Онда их галијаши још запитају: — Драги наши пријатељп, кад сте и ви нама већ оволику доброту учинили и избавили нас оданде, откуд ми не бисмо никад сами изашли, реците нам још, да вас можемо споменути, како се зове ваша држава? А прцвуљци им одговоре: — Наша држава има гадан назив! Али кад сте ради знати, ево да вам кажемо. Она се зове: Чумин вилајет! А ми сви — ми смо њен народ. њезина послупша деца и слуге њезине. Али минисмо тако неправедни и зли, као ви људи. Јер, кад наша мати — Чума — пошље нас у свет, да моримо, ми само иде.мо на нечисту, прљаву кућу и на сиаког оног ко од лености у прљавштини живи; а на чиста човека никад нећемо. Још идемо и на непоштене људе, на грамзљивце, на немилостиве богаташе, незахвалну сиротињу, на народне угњетаче, на оне који против Бога вичу, на неправедне великаше и подмитљиве судије, и најпосле и на оне који одузму част девојци! . . .. — Па ви сте онда поштен и праведан народ! рекну им на то галијаши. А прцвуљци им одговоре и наставе : — Али ви људи и поред тога на нас (чуму)

— Их, да су ми сад још свирачи, па да мало поиграм, не бих ништа више волео ! А сакати без руку, повикаће на њега: — Будало једна, једи и пиј па ћути, кад не умеш ништа паметније, јер видиш, ако те ударим песницом, оде ти луда глава на двоје.

V Коме Бог, ономе и људи Била два сиромаха, па један био слеп, а други сакат у обе .руке. Сакати је долазио пред царев двор и ту шапутао и молпо милости у цара, да му што удели. Слепи је морао за њим ићи, као за вођом, јер другога никог није имао, па је и он стајао пред царевим двором , али не да Моли у цара, већ у Бога милости. Цар их је сваког дана видео с прозора, где стоје под двором, и једанпут нареди слугама да их обојицу доведу преда њ. Кад они дођу — цар их запита: — Што ви увек стојите пред мојим двором? — Ја просим милости у цара! одговори сакати. -— Ја просим милости у Бога! рече слепи. Онда цар заповеди, да сакатоме умесе једну погачу, али кришом нареди, да се у тесто умеси двадесет дуката. Па кад погача буде печена, онда је цар пружи сакатоме и рекне: — Ево теби, што просиш у цара! А ти, што просиш у Бога, чекај док ти Бог да!