Просветни гласник

ЗБИРКА СРПСКИХ НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА ИЗ ПОДЕРПНЕ

209

Кад џин то, као од шале, учини, онда у три корака дође с брега до ватре, погледа галијаше оним једним страшним оком, јер му је друго било још давно исцурило, па узе храстове и пође их кршити рукама, као иверје. — Добро ми дошли! рече галијашима, а глас му затутњи, као грмљавина, па приђе капетану, који је био толико гојазан, да се једва држао на ногама: — Охо, рече џин и насмеја се као кад олујина дуне, ово је добар залогај! и куцне га једним својим прстом, по рамену, који беше колико цела детиња рука, да се капетан одмах сруши на земљу. Онда џин седне и у два три залогаја прождере ■свој гадни ручак, па потом нареди оним људма, да галијаше сатерају у једну пећину, а он диже велику стену, коју с муком да би кренуло с места сто људи, па је метне на улаз у пећину, и тако галијаши буду затворени. Кад је све то свршио, џин се дигне на галије, изнесе сву храну, која се још на њима задржала, а потом их довуче рукама до обале и разлупа о стење. Сутра дан, џин убије дебелог заповедника, а осталима нареди да га испеку. Прекосутра је то исто учинио с другим и тако је редом из дана у дан јео једног по једног. Кад нареди, да му се један галијаш пече, џин оде иза планина у државу неких прцвуљака, која је била на томе великом острву и коју он беше покорио. Отуда је џин осталима доносио храну и другу заиру. Али, једнога дана ие затвори џин добро пећину, кад је једнога од њих из ње изнео, већ поред стене остане рупа, колико да се човек силом провуче. Џин ово није ни опазио, него кад руча, леже, као и увек, поред ватре спавати. Онда се галијаши сложе и договоре међу собом и са оним другим људма, што су с њима заједно у пећини били затворени, па један по један изиђу сви кроз рупу на стени. Затим лриђу ватри, поред које је лежао велики гвоздени ражањ, узму га и метну у најјачу жеравицу. Притом се нису бојали, да ће пробудити џина. Он је лежао полеђушке са затвореним здравим оком и раширеним големим рукама, па је толико хркао, да су се галијаши од његовог силовитог даха једва држади на ногама. Кад се ражањ добро усијао, узму га сви сложни, приђу му с главе и у тренутку убоду му усијан оштар крај у здраво око. Џин од болова тако страховито рикне, да петорица на месту оглуве, па се онда размане грдним ногама и рукама и четворицу смлави, да се није могло познати, шта су пре били. А како силовито удари рукама око себе, одвали два комада стене, које мучио да би шест људи кренули с места, и у највећим мукама, ричући, као чопор волова, стропошта се грудма на једну грдно велику камену плочу, која пукне на двоје, па га једна пола, котрљајући се, закачи и свуче у море, које џина одмах удави и прогута. Онда галијаши, ван себе од радости, а Богме и од страха, потраже одмах галије, па да беже на Јиоре, али, како се сневеселе, кад виде на обали просветни гласник 1896. г.

само комађе од галија. Сете се, да их је само џин могао тако сатрти и разлупати и крену се да беже унутра — у земљу. Путовали су они тако петнаест дана, па онда, и незнајући, дођу у ону државу, коју је џин био покорио. Ту одмах угледају по њивама и ливадама ратаре, који нису били већи од четцри педља, а волови им — упрегнути у плугове — мали као јарчеви и сви црни. Кад ови прцвуљци угледају људе, а они им повичу: — Хеј, море ! Куда ћете ? И зачуђено их одоше посматрати, јер су знали, да су то џинови заробљеници. — Ми бежимо! рекоше им ови. — Ха, ха, ха! А џин!?.... — Џин је мртав! Убили смо га! — Ви сте полудели!, рекоше им прцвуљци. Бог с вама ! какав мртав џин ? како се још усуђујете да изустите тако што год страшно, и још да сте га убили?! — Јес", јес'! ми вам опет кажемо: убили смо га! рекоше им на то галијаши. Око њих се мало по мало искупи грдна множина ових малих људи, али им нико од њих није хтео веровати, него још рекоше галијашима, да то није истипа и да ће они зло проћи, кад џин дозна шта су говорили. Па баш и да је све тако — рекоше им још — они никако не могу веровати, да су њих шака људи — галијаша — могли дохакати џину, кад је њихов цео народ девет дугих година ратовао са џином и нншта му нису могли учинити. Онда им галијаши испричају све редом, шта су и како су радили, како се џин у највећим мукама откотрљао у море, а ако им они не верују, нека иду и сами се о томе увере. Прцвуљци се збију у гомиле и почну договарати, па изберу двојицу да оду на морску обалу и својим очима виде, да ли је све онако, као што галнјаши рекоше. Та двојица одмах оду, али не прође ни два сахата, а они се врате с пута весели, на коме су галијаши провели читавих петнаест дана и кажу, да је све оно истина што су галијаши испричали и још да су видели мртва џина, где, као нека грдна галија плива на води крај обале. Онда се прцвуљци развеселе као никад дотле, и захвале људма, што су и не знајући и њих избавили напасти и убили џина, па их запитају, шта желе да им зато даду или учине. А галијаши им одговоре: — Ми не тражимо ништа друго, него да нас одавде одведете у место, одакле смо и пошли. Прцвуљци им рекоше, да ће им одмах, с драге воље, учинити, па дотерају многа мала воловска кола у која је једва силом стао по један човек, а вукли су их они мали вочићи, што галијашима изгледаху као јарчеви. Тако се крене та велика поворка кола, поред које су пешачили кочијаши — прцвуљци, и једва догамиже до морске обале. Ту прцвуљци зауставе волове и рекну галијашима, да сад зажмуре и ни по што не отварају

27