Просветни гласник

208

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

ПРОСВЕТНН КОВЧЕЖНТ1

ЗБИРКА народиих приповеда^а из Поцериие По казивању Павла Марковпћа, сељака из Богосавда, ирибележио Андра Глигоријевић, правник III. Чумин вилајет. Чују неки галијаши — а било их је око педесет на броју — да насред среде мора има неко гротло, као пупак, где се сва морска вода слева и утиче; само што је то врло далеко, тамо на крај света. И, једнога дана они ти се лепо договоре да путују, те да виде уток мора. Зато се одмах пођу спремати; саграде шест галија, унесу доста хране у њих, а међу собом изберу једнога за заповедника. Кад су били са целом опремом готови, навезу се на море. Путовали су тако галијама читаву годину дана, не видеКи за све време ништа друго до воду и небо, кад једног дана угледају они на великој даљини један брег. Али, чим су га спазили, осете одмах, да се гвоздени чавлови, и сва гвожђарија што је на галијама, почела мицати и ићи у правцу брега. Сете се галијаши, да ће то бити гвоздени магнетични брег, који галијама што поред њега прођу ишчупа све гвоздено, а оне се онда расиадну, па брзо зауставе свих шест галија. Онда добро причврсте клинце и гвожђарију на њима и залију их још оловом, јер олово брани гсзожђе од брега, па се без бриге крену; прођу поред гвозденог брега и мирно наставе пут. Пловили су тако још месец дана, па опазе опет други брег, бео и сјајан; и сете се, да ће то бити оловни магнетични брег и да им он неће моћи ништа учинити. Приближе се брегу, пловили су поред њега, а ништа се друго не догоди, него само брег привуче све олово са галија, које остане на њему, а галије остану здраве и читаве. После месец дана наиђу на бакарни магнетични брег, па како бакра нису имали, мирно про^у ; а то се исто догоди и кад су мимоилазили сребрни и златни магнетични брег. Кад су сву ову незгоду претурили преко главе, галијаши се срећни и весели пусте на морске ширине, а знали су да им још ваља читаве три године путовати, док се приближе утоку морском. Кад мину три године, галијаши осете, да су им галије почеле клизити неком стрмнином, и по томе се увере да је морска утока близу. Онда четири галије — на своју несрећу — пођу напред, а водена сила ти их докопа, па стане све брже росити и вући морском вртлогу, над којим се била

слегла густа магла и најпосле их нестане, да се више никад не врате, јер их водена силина сатре у млево и сурва у понор. Оне друге две галије чекале су дуго, па видећи да се четири више и не враћају отуда, сете се шта је с њима било и нипошто не смедоше и оне тамо, већ намисле да се врате натраг. Али, ево муке: не погоде прави пут, већ залутају. Лутале су тако ове две галије по дебелом мору читаве три и по године. Нико се од људи на њима већ више није ни надао да ће видети ма и суву земљу, а некмоли свога завичаја. Али, једнога дана, опазе они са галија у великој даљини некакву светлост. Кад се још више приближе, виде да је то велика ватра. Окрену одмах галије тамо и дођу до једнога острва, на чијој је обали горела она ватра. Ту се зауставе, па се искрцају на острво. Кад тамо, а то седе неки људи бели — као и они — и пеку на гвоздену ражњу на оној ватри иста таква човека. Онда им се галијаши нриближе, назову им Бога и запитају, шта то чине. — Вог вам је до сад помагао, али, тешко, да ће и сад! одговоре им људи. — А зашто, да од Вога нађете? питали су их галијаши. — Ето, видите зашто! рекну им људи. Ми печемо овде нашега човека, а морамо то да чинимо. Него се чудимо, шта је вама наспело, да овамо у смрт дођете? —- Па зашто печете тога човека? и што нас плашите? запитају галијаши у највећем страху. — В, наша драга браћо, ево чујте па ћете и сами разумети у какву сте опасност запали! Ми — што нас овде видите — сви смо заробљеници једне ћораве грдосије, која се зове: џин. И ми смо му пали шака, кад смо тако исто, као и ви, тражили уток мору па залутали. А сада, ево, најцрње дане овде проводимо Џин сваког јутра избере по једнога од нас — и то који је најдебљи — а нама осталима нареди да га печемо, па он после дође на свој грозни ручак. Чули сте шта је с нама, а и ви се бољем не надајте! Онда се преустрављени галијаши почну договарати да беже, али им људи рекну, да ће то узалуд чинити, јер их је џин већ морао угледати и тек што није дошао, — А, где је џин? запитају галијаши људе. — Отишао је на оно брдо! одговорише они, да донесе дрва! У том се сви обазру на брег и спазе на њему џина, који је својим растом био надвисио гору, где у руци, са свим грањем и лишћем, држи два храста, које је ишчупао из земље, па тада потеже њима и баци их с брега близу ватре, да се храстови одмах сломише на неколико комада.

■■