Просветни гласник

наука и НАСТАВА

241

тању, а сам пак Факат што су онн ређн на поврнгани, тврди, да су онп по своме ностанку једновремени с изливом лаве. Ето шта нам нзпосе микроскопска испитивања дава данашњих вудкана. Те исте особине могли бисмо видети п код свију млађих — постердијерних стена, где се учвршћују линарити-риолити, дадити, глобулитични порфири п трахити, андезитп и базалти, леудити н неФелинити н још неке др. Код старијих — антетерцијернпх — стена, микроскопска испитивања ноказала су, да су оне потпуно кристалисане; стакластих елемената нема сасвим илм су веома ретки. Код њих микроскоп не може да открије двоврсно образовање кристала. Овакви кристали имају само течних инклузија, стакластих не; шљакастих и згурастих елемената нема. Према оваквим, бнтно различнпм, особпнама старих — антетердијерних стена, где долазе : граннти, снјенити, диорити, дијабази, порфири, порфирити, мелаФири и серпентини, имодерних — постерцнјернпх закључује се н на различне околности њиховог постанка. Истина, генеза антетерцијерних стена за нас је још тамна, јер покушаји вештачке ренродукције нису испалп за руком да нам даду нешто слпчно граниту илн сијениту, док напротив, утицајем топлоте и постепеним хдађељем г.г. Гоисцш и М1сће1 ћеуу су могли добити базалте, долерите, апдезите, леукотефрите и т. д. Егзистенција течних инкдузија у кварцу старијих стена показује, да температура при консолпдацији ових стена није била врло висока; оптички карактери Фелдспата су такви, да нам указују на стварање ових минерада воденпм путем, јер ако би овакве кристаде Фелдспата издожили великој топлоти, они би се знатно променили. Свакојако ваља мислити, да су се кисели и базични типови старих еруптивних стена створиди под усдовима сасма специјалним, где су притисаи и растворна средстват. ј. адкалије, хлор, Флуор, фосфор и др., играли надмоћну улогу, те тако дозволиди егзистенцију воде у течном стању и нотпуно кристалисано стање. Нанротив, млађе ерупигивне стене, излазећи на слободан ваздух, биле су издожене слабијем нритиску. У опште, прнлике њихове консолидације истоветне су са нриликама консолидације лава данашњих вулкана: гасови и водена пара при врло високој температури играју надмоћну удогу у дефпнитивној конституцији њиховој. Истина, и при овој консодидацији утичу растворна средсгва, алијењихова улога овде јако сужена. Ето какве су придике владале нри постанку еруптивних стена, па дакле и њихових саставпих елемената.

Осем ових еруптивнпх стена, које нам дају пример постанка минерала из растопа, нмамо још и друге, које аналогијом свога минералошког састава личе на еруптивне стене. То су кристадасти шкриљци. 0 ностанку ових шкриљаца још није на чисто изведена ствар; има вазда хипотеза, ади међу њпма најважнпје су три: једна, но којој су кристадннични шкриљци иродукти плутот'ског метаморФпзма — Ни11оп, ИуеП и Со11а; друга, по којој су они продукти хидрохемијског метаморфизма; п трећа, по којој су они првобитно седнментарне стене. Но усвајајући Кант-Лапласову хипотезу о прпмитивном успјано-течном стању, ево од придике највероватнији механизам, којпм је бпдо стварање примитивне коре земљине: „Најлакши деловп растопљене масе, који су у исто време тешко топљиви, изилазе на површину, а ако с њима пма помешаних каквих лакших метала, то би бнди они, који се дако окспдишу, и којн су одређени да се неносредно трансФормишу у базе, да би се сјединиле са силицијумом н адуминијом. У колнкоје, дакле, губитак топлоте зрачењем бивао већн, у толико се ова врста силицијске згуре морала делпмично солидиФиковати. Истина је, да солиднФикација повлачи за собом повећавање густпне, те услед тога нрве чврсте санте морале су нотонутн, у место да пдивају по растопљеној маси. Али ово силажење није могло бнти велико, јер су растопљене материје ноређане по реду густине; онда наступа врло брзо тренутак, где свака чврста санта надазп око себе растонљене материје исте спецпФичне тежине. Тада, без сумње, оне се делимнчно или чак и тотално растапају, али то је на рачун топлоте околне масе, н овај еФекат, пошто се наједанпут на целоме глобу произведе, створио би у извесном тренутку једну СФеричну кору, састављену из мешавине најлакших минерала и других, који би иринадали мало дубљим слојевима." „Цре но што се образовала ова кора, свавода наших океана налазида се извесно у парном стању у атмосФери, чији притисак бејаше тада до 250—300 пута већи, но што је данас, и утицао је знатно на консолидацију силицијске згуре. С водом се тада надажаху исто тако наре п других испарљивих материја, које су данас утврђене у океанима или у кори, нарочито алкални хлориди и Флуориди." „Но тек што је земљина кора створена, испарљиви елементи, у будуће лишени комуникације са тонлотом, услед које су до сада биди у гасовитом стању, ночели су се кондензовати. Може се лако замислити, каква је могда бити моћ кристализације и деградације у овом првом океану, тако богатом активним елементима и чија је темнература блпзу