Просветни гласник

244

0 1Т0СТАНКУ МЈШЕРЛДЛ У ПРИРОДИ

Пожто се створи сидицијска супстаиција, онданастаје сгварање зеолита (иатродит, сколезит, десмин, стилбит, аналцин, шабазит) распадањем натријумових, каЈијумових, калцијумових и алуминнјумових сшиката стене, којн при тој декомпозицијп нису потпуно нромењени у карбонате услед недовољне кодичине С0 2 , па су због тога дедимично однетп као сидикатн. Зеодити се надазе у шунљинама само оних стеиа, које нмају као саставне делове лако распадљиве Фелдспате, а нпкако у оним стенама, у којима се налази ортокдас, као што су гранитии Федзит-норФири. То нам исто тако објашњује, што се натријумови и калцијумови зеодити више надазе но кадијумови. У друзама се надази п карбонат креча, који алтернује са депоима зеолита, а он јс постао утицајем С0 2 , који се надазио у нзвесним периодама у води. (Наставиће се)

ВЕРБАЛ.ИЗАИ по Т. Фогту Израз „УегћаНбЈгеп", иемачки л р1арреп1", српскп ,брбљати", уопште је познат. Вербализам, т. ј. начнн учења који сдужи вештини брбљања, броји се у особите вештачке изразе практичне Педагогике. Као год свака вештина, тако и практична Педагогика нма свој вештачки језик. По себн се разуме да она овим изразом не добива неки особити углед, већ чак долази у сумњу, да је вештина баш од веома сумњиве вредности — вештина која оматра детињу душу као индекс, који мора да садржи пзвесни ред мртвих шема; вештина, слична занату, која никако и не мисли да развиће живих појмова претпоставља правилан поглед на погодбе нсихичкога развијања. Међутим израз у ствари стоји чврсто, па бпда практична Педагогика вештпна иди занат. Он је у употреби још од 1614. године, и значи уопште начнн који у настави игнорише погодбе психичког развијања и предаје годе шеме, у место да створи праве појмове. Он пма чак и различне облике. У опште се могу раздиковати четири врсте вербализма, управо толико, кодико и Историја броји векова, од кад се први пут јавио : вербализам у фразама, у књигама, у коиијама и у иојмовима. Борба против вербализма у Фразама прнпада 16-ом веку, п стоји у вези са обновљењсм старих кдасичких наука. Докде се латннски језик средњега века уиотребљавао као жпви језпк, дотде су промене у животу мисди повукле за собом и промене у начину говора. Обновљењем старога кдасичнога обра-

зовања датински поста, у правом смислу речи, мртав језик, чије се рочи не учаху више ради продукција (опажања и посматрања), већ ради реиродукције преживелих мисли. Нису тако мислиди Италнјани. Они су се може бити осећали да, као синови старих Римљана, имају нраво да тако нс мисле. Они сматраху речи предака као да би били изрази њихових погледа, те јс тако и могао папа у једном свом говору на предикаоници постати ЈирИег орШпиз шаХШШ8. Језик и ствар, реч и значењс беху снажно једно од другог оцепљени. Пу, речи одвојене од праве садржине мисди, коју изражавају, само су сенке н изразииди Фразе. Обожавање које јс особито важидо Цицерону, овом некадашњем ,ра1ег ра!пае" међу њиховим иредцима, учинпдо је тс еу његови списи иостади мајдан за говорна средства и кад се није имадо ништа друго да саопшти осем прекопиране реченицс. Ово је био Фразама богати вербализам, који је шнбао Еразмо Ротердамски у своме „(Лсогошапиз." „Скупљени Фрагменти", рекао је он између осталога, „т.ј. празне успомене на Цицеронове мисди, распознају се у спису (ЛсегонЈапив, а не слпка његовога духа", и — могао је додати звонце, које звони, вешало се мдадом ученику, пошто је учитељ потпуно игноровао ток његових мисди. Из вербадизма богатог у Фразама постепено се изашдо; ну вербадизам, који се осећао блажен у књигама, и даље јс владао. Протнв овога се борпдо у 17-ом веку. Без сумње био је напредак, када се прп егзегези класичара није имао пред очима само језик , него се обраћала пажња и садржини, т. ј. не само да су се објашњавале граматичке и естетичке ствари, већ и природа и вештине. Међутим ово обраћање пажње не значп да су посматрани и сами објекти природе, већ се учила.... ботаника без ботанизирања, Физика без експериментисања, све из књига — по Аристотелу, Плинију, Арату, Галену и др. — и опет ради самога разумевања књига. Бавити се наукама значидо је учити их на кдасичннм језицима, који су важиди као добит новога времена. Реаднзам, који је у толико обраћао пажњу садржини, био је, ако се тако хоће да назове, наравно без довољнога основа, инак само иривидно реализам. У самој ствари, тоје био један особитн облик всрбализма, који је био блажен у књигама (израз „вербални реализам", који Раумер употребљава, садржи дакле једну догичку метастазу). Овим путем није престало обожавање туђих речи, већ су помућивана вдастита опажања и погдеди, а зна се да је баш ово психички извор разумевања природе, иа се зато у настави не сме никада ирескакати. И збиља, и сам Меланхтон не само да је се строго држао Птодемејева система, већ је, шта впше, одан и астро-