Просветни гласник

246

ДА ЛН ЈЕ ПОТРЕБНО УЧЕНИКЕ НАШНХ СРЕДН.ИХ ШЕОЛА ИЗВОДИТИ У ЕКСКУРСИ.ТЕ ?

за конститутиван живот мисли и карактеран рад. Што вербализам у појмовима постиже, то су празне речп и опет празне речи и увек само иразне речи. Ма колико још трајало док се ово зло не победи, инак наду Хербартове школе не може никада угушити ни највећи пристадица граматнчке методе, да неће здрав човечји разум некада престати да сматра психолошко незнање вербализма у иојмовпма, као педагошку мудрост, н да нећс нрестати веровати да је вербализму 19-ог века суђен вечни живот, као што се мис.иио за вербализам у Фразама у пређашње време. Л»уб. М. Пј^отик. о*Н»«+4ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБНО УЧЕНИКЕ наших средњих школа изводити у ексвурсије? од Жив. Ј. Јуришика

У нашим се гимназијама предају поред остадих ггредмета и природне науке као и јестаственица, јер ове врдо знатно потпомажу сврху коју она има. При родне науке развијају у ученика искуство и знање. Настава из природних наука производи интересе емпиричке у исиитпвап.у, спекудативне у изнадажењу узрока и естетичке у уживању депих предмета и појава. Природне се-науке водеод мадена, јер водети природу готово је исто тако нриродно као и водети Фамидију. Љубав ка Фамидији развија сеудеци.још од њиховог проговарања, а доцније се све више учвршћује. Па зар не би требадо утврђивати у деци и љубав ка природи исто онако као што се старамо удити им у душу побожност? Требадо би! Јер у познавању природе треба да гдедамо наше зближавање са њом, а то се само јавља под развијеним утицајем симпатије. Излажењем у природу и посматрањем нрироднина у њој , ученици се прибдижују природи а уз то упптомљавају нарав и сузбијају суровост према свему ономе што је у природи животом обдарено. На тај ће начин они постепено упознавати и домовину, коју ће и више заводети што је буду боље познали. Изучавање нрироднина има великог значаја и у настави, јер се тиме ученик навикава на посматрање и на размишљање, а то помаже обучавању ума н развићу његове самосталности. Јестаственица помаже опште образовање, али само онда када се очигдедно предаје. Уводнти децу у познавање прпроде није лак иосао! Ту тешкоћу још впше отежава то што наставник јестаственице има 50—60 па и више ученика у једноме разреду — бар то је случај у Бео-

граду — и све их он има да уведе у делимично познавање ирироде и разумевање живота једног деда прнроднина. Он треба све њих подједнако да поучи ономе што спада у оквир зоологије или ботанике, минерадогије иди геологије, а у ономе обиму у коме је то прописано н наређено, и ако, у разним проиисима који се односе на средњу шкоду, ннгде није ни номенуто како то све има да се уради и којим начином да се то све постигне и изведе. Чуло се мишљење, да би добро било када би наставници у гимназији од тодиког броја ученика одабирали 5—10 ђака и са њима да раде више те да покажу бољи, потпунпји и свестранији успех у јестаственици. Али ири том се заборавила та околност, да ниједан наставник у средњој шкоди не може аине сме се занимати више са 5—10ученика, када их је у учионици 50—60, јер то не би било нимадо педагошки оправдано. Сви ученици једнога разреда, иа ма их кодико имадо, треба да су учитељу нодједнаки. Јер кад би се он почео више забављати са некодицином те да их свестраније обучи свом предмету , опда се ту много више губи него .што се добива. Нарочито се много губи од поверљивости која иостоји и треба да постоји између учитеља и учеиика. А та се опет постиже и одржава само онда када се он подједнако према свима понаша. Затим, у то доба није могућно још знати у кодико ће се и на коју страну развити накдопости иојединаца, те да наставник у сдободно време са њима мало више ради. Ретки су сдучајеви да су се могле запазпти наклоности ка појединим гранама науке п у вишим, а камо ли у нижим разредима гимназија. Многима ће бити познато, да свршени матуранти и при самоме уписивању у Ведику Школу нису са собом на чисто у којн ће се Факултет уписати, јер може у сваки стунити. А има их који и по свршетку једне или двеју година Велике Школе мењају Факултете, и тек се доцније одају иа ову или ону грану науке. С малим бројем ученика, који су заволелп природу и природне науке, може се и да корисно радити више само у Великој Школи. јер се тамо и може уочити наклоност њихова ка појединим гранама наука. Држим данам је свима познато дамноги, могу рећи и већина ученика, не умеју не само раздиковати дрвеће ио Фамилијама, а камо ли по родовима и врстама, него га и не позпају никако. ТПта је томе узрок, ко је томе непознавању крив? На првоме месту прекор пада на наставника ботанике. До душе има ће ту зар и његове кривице, али уз њу одмах, ако не и нре, крива је можда и пемарност ученика. А за ту антииатију према познавању природ-