Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

247

нина не носе малу одговорносг родитељи, породица на и држава, који се о томе слабо брину. Зар није за осуду сусрести се са шкодованим чокеком, коме школа није дала ни тодико знања из јестаственице да он уме у скако доба раздиковати бубу од дентира, хризалиду од бубе и др. Тим ненознавањем ти шкодовани људи показују да не познају живот и мене кроз које пролазе иоједине животиње у свом животу. Кад се то учидо и знадо у школи, зашто и доцније да се не зна? То је свакојако отуда што се у шкоди учило ади се није и научило, јер се учило само за оцену, а није се учидо да се зна, да се оно и научи што се са катедре предаје. Није се дакде и проматрадо. То је се можда врло дено знало у оном разреду у коме се о томе предавадо, па .је се можда могда добити и врло добра или и оддична оцена. Ади, ту је, у томе разреду, то знање и остало. Оно је ту могло остати само зато што се наставник није потрудио да научи своје ученике томе тако, да они то кад виде уме.ју и нознати и разликовати. Пошто ученици то нису видеди, нису могди ни научити тако, да им то остане као чисто њихово знање у спако доба. А опет онако на памет занамтити све разноврсне обдике и многе поодвајане чињенпце и ннсу могли, јер је време учиипло своје. „Мпоги наши ученици, нарочито варошани, не умеју да раздикују брест од букве, јавор оддуба."*) Ведики је ово прекор и ученицима и наставницима. Па и мени је нознато да ученици, не сви, који су на прагу да стуие у универзитет, ни по чему не могу да иознају дрен, раст, дипу и др., ннти опет умеју разликовати, бар у природи, у шуми, цер од дужника, глог од трна, п т. д. Од куда је то? кад су се ти ученици учили познавању биљака у II н УП разреду наших гимназија? У даљим редовима ћу нешто и о томе проговорити. Све гпмназисте можемо раставити у две групе: једно су варошка а друго сеоска деца. Они ученици којп су из села, не само да иознају скоро све обичније дрвеће и шибље, већ многи од њих познају и знатан бро.ј осталих биљака заједно са народним именнма им. Ти ученици знају отуда што су као деца одрасда у додиру са природнинама, они су се учиди познавати их од како су проходали тако рећи. Уза своје старије та су деца упознавала поједине природине нредмете и непрестано су их у природн посматрали. Она су их гледала и упознавала се с њима, с њиховим обликом, и не помшпљајући да и У томе има каквога реда, правца, па и нарочите сврхе. Та су деца дакле поједине природнине, како биљке тако и животиње, независно једну од друге, Е>-г Р. Аазаревић у -Д1аставнику" за 1894. г. стр. 270.

ако и површно , посматради а у неколико и изучавали. А шта су у томе добу за то време радила варошка, нарочито београдска деца? Она су се забављала различитим сиграчкама у собама иди по улицама. Ако ди су кад и кад и изашда у поље иди зашла у шуму, тамо им нико и ни ла шта ннје хтео или није ни умео скренути пажњу. Зато онда и не треба да је чудновато што та деца не познају ниједно дрво и што не умеју да разликују и најобичније животиње. Па и доцније се многа од те деце и не паште да и у томе стеку каквога знања. У много прилика ни њиховим старијим није стало до тога, јер и међу њима има их који не познају дрвеће, па ипак веде да умеју купити добра дрва! Дошло је време када треба походити школу, и та је деца походе. Ступпда су и у гимназију, па жедети би било да се познавању природнина тамо науче, .јер се кроз непуних девет месеци ту говори само о животињама или само о биљкама. За толнко време доиста би се могла та деца увести у познавање природнина. Ади то бн се зар дадо и постићн, а постигло би се само онда када би у једноме разреду бидо 20—30 ученика. Па и опет не само у школи већ и у градини, у пољу и у шуми, дакле у екскурсијама са наставником јестаственице. Знање које се из јестаственице само у учионици добива, то је половно знање. А уцедиће се екскурсирањем по околнни п проматрањем природнина по њој. Кад год ученици излазе са наставником, они излазе да се нечему науче, да што внде, да познаду, ако ништа друго, бар топограФију околнне онога места у коме живе. Ово издажење може бити двојако: или је то проходња — шетња — или је права екскурсија. Ако се ученици изводе само ради тога да им се ма што из појединих наука очигледно покаже и да се упуте на примењивање онога што су у школи научили, онда је то екскурсија. У екскурсијама се дакле ђаци имају нечему и да науче, и то очигледним путем. Према томе екскурсија није исто што и шетња по пољу, а обо.је .је врло корисио по наставу и васпитање деце. Оне су им и најнријатније успомене из школског живота. Екскурсија је главна сврха да ученике упозна са нриродом а у самој природи. У екскурсији ђаци више раде добровољно, те се отуда и вежбају саморадњи. Успех ђачких екскурсија зависи од тога кодико су ученици спремни за саморадњу. Оне се врше у свако доба године, И у њима се вечито учи. Кад ће ученици издазити у екскурсије, то зависи од самога наставника јестаственице, нарочито ако га у томе буду и осгади другови помагали. Кодико пута треба у месец дана да их нзвршн, то опет он сам 32*