Просветни гласник

0 путописима љубомира п. ненадовића

379

вапр. о поезији, старим причама и досеткама разних народа; исмевања научењака, који претеРУЈУ У хипотезама, и т. д. Почевши од XI писма, писац се бави казивањем о својем борављењу у Немачкој, те нам у кратко по гдешто казује о градовима: Хамбургу, Визбадену, Мајнцу, ФранкФурту, Каселу, Бибераху, о реци Рајни и леноти тога немачкога краја. У овом казивању нарочито се пажња покдања живљу тих појединих места. Док у оних првих десет писама нема слнка у опнсу и радњи, дотле их у овима другима налазимо некодико, и то повећпх, пуних психодогиске студије, пуних Фина хумора, пуних нрнродне фидосоФије, што се тичу: иди пишчеве шетње по окодини Визбадена или његова дуга времена и дутања но околним местима с једним незнанпм другом (путником, туђинцем), који је као и он патно од дуга времена. Особито је занимљива оиа слика: како су оба задутади, те дошли и кратко се време бавили у Еаселу. Причајући искрено, простодушно, о себи и своме другу, писац љуто шиба самом том сдиком беспосличење, нерад код извесних друштвених стадежа. Смејући се самоме себи, смеје се он, у самој ствари, дудоријама сувременога друштва. А ми, његови читаоци, смејући се од срца казивању о његовим недаћама, смејемо се и нехотнце, заједно с њиме — самима себи. Посдедња путничка иисма нишчева: 0 Црногорцима (Писма са Цетиња 1878. год., свеска: шеснаеста, стр. 5.—100., седамнаеста, стр. 5.—91., осамнаеста, стр. 3—67., и деветнаеста, стр. 3—122) баве се казивањем о Црногорцима и Црној Гори, као што им то и натпис показује. У њима је свега 18 писама. Пишчева љубав у путописима његовим, које досде ирегледасмо, не ограничава се само на један народ. Он хвали и узноси све оно, што је тога вредно код свакога народа, о којем казује. Ну, ипак, међу свима народностима очигдедно су му најближи срцу Сдовени, а од ових онет највише српски народ, и то нарочито један део његов Црногорци. Пропутовавши доста и видевши најобразованије европске народе, њега ништа тодико не занима као ова малена шака српских јунака. Њима се он највише диви тако, да се може рећи е су му они узор-Срби. Песничка душа његова нриродно је највише песничкога и могда наћи у сувременом животу Црногораца и у њихној кршној домовини. Писац је више но једном одлазио у Црну Гору ц тамо се дуже иди краће време бавио. 11 ) Најјача

побуда да оде и види Црну Гору као да је у пишчево срце дубоко усађена још одавна, сдушањем китњастога називања песника „Сербијанке"-, Симе Милутиновића, о њој и њезиним јуначшш синовима. 12 ) А кад је тамо отишао, очарала га је братска предусретљнвост Црногораца, иарочито њихов јуначки понос и њихно оштроумље. Да овога буде још у већој мери, припомогло је његово познанство у Италији с владиком Радом, па преко овога, касније, с наследником му, кнезом Данилом, и данашњим кнезом Николом. Очевидно је 'овима бидо знано пншчево дивљење свему што је црногорско; а кад се узме у вид и то: да је иисац, одавна пре последњега својега додаска у Црну Гору, изашао био на глас својнм деиим путописима н иесмама, онда није никакво чудо, што је пред почетак првога српско-турскога рата позван у Црну Гору, што се тамо бавио за време целе те војне, и одатде отишао, ионесавшн собом најдепше успомене о пријему своме, како од стране црногорскога вдадара, тако и од свакога Црногорца. У томо треба тражитп узрок иостању ових писама о Цриогорцима и оној топлини осећања, којом су она скроз прожета. 13 ) Интересно је како нисац није потпуно задовољан ни оволиким казивањем о Црногорцима, већ обећава још о љима иисати. 14 ) Као што рекосмо, циљ је овога списа да изнесе што живље слпку Црногораца и Црне Горе. 15 ) Та је сдика у многим сличицама, већим или мањим, изведеним у лепу оиису и живој радњи. Све се оне махом тнчу самих Црногораца у опште; јер иисац изречно вели, да није хтео (као што др. путописци чине) износити своје властите доживљаје, за време бављења у Црној Гори, нитпјехтео говорити о другима „ иоименце већ : „само онолико колико је иотребио да иричапе буде јасније" (св. 19., стр. 105.). Оне су и. / ш из садашњости иди из нрошлости црногорске; то су „ иутничке ситнице", (св. 16., стр. 46.), ади ванредно вешто уочене и одабране. Свака је онодика, кодико је потребно, те да буде једра и од утицаја, т. ј. ни у једној нема ничега што је сувишно, нема сухопарности, што долази од детаја, већ су у свакој оштро и сразмерно повучене све боје, које је од других одликују. Само дубоко 'иознавање живота црногорског, ишчитаност, свестрана обазривост једнога писца, иеснички дух и ватрени, родољубиви понос српскп могли су створити овакав спис. Ннко од Срба из Краљевине није с тодико ио. знавања узнео име црногорско, колико писац; а нико га није пред светом, у опште, тако нрославио, као што је он п велики му пријатељ, вдадика Раде. 16 ) Карактерно је и то: што у оним претходним путпичким писмима на више места наилазимо: како