Просветни гласник

критика и библиографија

Оиај нрви део садржи у себи у гдавиоме рефдексије о Немцима. Управо Немди и Немалка, о којима иисац пише, узрок су и извор, пз којега потичу и мислн о другим народима и о друштву и природи у опште. Готово свакад, када говори о Немцима, поредн их он већином са двама најобразованијпм евроиским иародима: Ингдезима и Французпма, али ионајвнше с овима посдедњим. Иоређења су ова махом и једре идеје а и прекрасне сдике, прожете финим хумором. Са иеобичном дакошћу надази он суштаствене раздике у карактеру ових иарода, па пх износи у тако донадљивоме обдику, да се могу, без досаде, и више пута читати. Та,ј обдпк нридаје могућности да њихни утисци у читаоце што нре, неосетно нродру, да нм срца силно узбуде и у ум се њихов што дубље урежу. У тој шади има и оштрога и гркога шибања махна, а у исто време н хвадс појединих народносних особина. Само путиик од општега образовања, који је много читао и дуго ироучавао извесне народе на самоме њихном огњишту, у сгању је онако нх оценнти. Кад уз то узмемо на ум и оно дако п у исти мах дубокоумно, сувремено разматрање ирироде н односа човековнх нрема њој, онда нам пред очп излази ппсац као пссннк-фидософ, пун љубави нрема људма и пун неумитне правице. Сем тога, кад уочимо и то: да је 11 оном другом делу ових писама основица, суштина, опет природа човекова (одичеиа у писцу или иначе др. којој особи), онда се за овај путонис може рећи да је у некодико сдика сувременога друштва и односа му нрема васељени, а снецпјално студија о некодиким иајвиђенијим европским народима. Од досде иосдедњнх му: Писама из Италије, деде ова иишчева писма скоро читава два деценија. И у оннма претходним нађе се једрих и здравих мисди, изражених начином, којп изненађује деиотом и дакошћу својом, ади пх ии у подовнну ннје тодико кодико овде, ни тако одабраних, каквих је овде. Према овима, досадашња његова путничка ппсма показују га вшие као уметника, докле га опа много внше изпосе као фнлософ аПрема овоме, дакде, разумљиво је, зашто се у овпм нисмима инсац ннје задржавао дуже на. едикању појединнх предеда иди градова и живља Циљ његова писања био је много узвишенији од: циља обичних путописаца. Од поменутих рефдексија, као што рекосмо најгдавније су о Немцима. Иисац са сваке стране и Физичке и морадне и ннтедектуадне, црта оншти карактер њихов. Тако, напрпмер, на местима, где их пореди са Фрапцузима, веди: да је у Немачкој

просветни напредак и у мадим градовпма као и у ведикима, а нема, раздикс, каква је између Париза и др. Фраицуских градова. У Немачкој нема ниједнога мадога града, у којем нијс штампарије, док у Француској ретко да која књига није штампана у Паризу. Највећн немачки списи штампају се у врдо малим градовима. 1 ) Ну, хвалећи ту оддику, оштро шиба онодике хрне свакојаких немачких књига, што преко годиие на свет изиду.' 2 ) Даље веди како Немци радо уче туђе језике и из њих радо иресађују оно што је добро, док су Французи у томе „ свет за себе". 3 ) Њихно је понашање према својим вдадаоцима одмереније, нису онако идаховитн као Французи, а и предани су редиђији више но они. 4 ) Сем тога, код Немаца је много мучније стећи евроискога гдаса, ади је сдава појединих људи много трајнија. 5 ) У Јгоређењу Немаца са Французима и Инглезнма вели се: како су Немци за остали свет приступачнији од Фраицуза и Ингдеза, који сматрају као варварина онога, који не зна њихова језика н обичаја, који не воде примати од других оио што је добро, који себе цене за најпаметније и најсавршеније. 6 ) Више н од Француза н од Немаца, Ингдези имају иодобности за насеобине, у чем се одмах истичу њихне карактерне црте. 7 ) — Немац своје иогрешке и недостатке оштро куди, док Француз своје хвади. Немац за сваку своју недаћу криви самога себе, а Француз обара кривицу на другога. Ингдез нак у оба случаја трпељиво ћути. Вредни и умерепи Немци нису сваштари као Французи, већ стручњаци, у чем су Пнгдези на њих налик. 8 ) Карактерно је и што иисац веди о дрскости њиховој према Сдовеиима и остадим источним народима. 9 ) Напосдетку, да поменемо и то: како је врдо дспо обедежепо расподожење Немаца према Америчанима, Французима , Русима , Ингдезима, Италијанима, Грцима, Мађарима, Шведима и Сдовеннма. 10 ) Сва ова размишљања, ма како дако и допадљиво бида исказана, ма како вешто бида поређена, не би онолико утицада иа читаоца, да у њих на впше места није уидотено кратких, занимљивих нричица — сдичица. Такве су напр.: она о немачкоме краљу Лтдвику, па о дворскпм будалама: иемачким, Француским, енгдеским и турским и њихову значају, о прастарој традицији о постању Грчке, о најстаријим иредцима Немаца и пређашњој природи немачкога земљишта, о особинама проФесора теодогије, Неандра, о беспосленим богаташима, п т. д. Сем мисди о величнни и вечптости природе н мајушности човековој, има н др. разних мисди,