Просветни гласник

РАЗНИ ЗАПИСИ

наиусти школу и отац га поново да у трговину, коју посде трн даиа напусти, и, обећавши оцу да ће учити, унпше се 1845. год. у III разред гимнасије у Сегедину. У то доба тамоје постојада једна цртачкашкода, коју је Ђура радо походио. На крају шкодске годпне донесе кући рђаву шкодску сведоџбу и пекоднко депих цртежа (цвећа, гдава, руку, очију и др.). То да повода његову оцу те га 1846. год. одведе у Темишвар да учн само цртање, што је г Буру веома обрадовало. Ради усакршавања у цртању Ђуру је отац сдао још у Веч и у Минхен. У Бечује почео писати песме, ко.је је крио од другова. Из Беча је отишао у Нови Сад и тамо је неко време живео од зараде, коју је добивао за израду разннх слика и икопа. 1857. год. прешао је у Србију и постављен за учитеља осн. школе у Подгорцу, одакле је по својој жељи исте године премештен за учитеља у обдижње седо Сумраковац. У том је селу спевао најдепше своје иесме. 1858. —1859. год. ировео је у редакцији „Српских Новина", када је спевао познату песму о повратку Кнеза Мплоша, за коју је добио награду од СветоАндрејске Скупштине. 1860. годпне поново је постављен за учитеља у Пожаревцу, када му се тек отвори жеља за учење, потраживши иомоћи од оца, на што му је отац послао нознати одговор •: „Ђуро, луд си, пуст си! Нити ти ја помоћи могу, нити ми долази кући, не сад, ного никад!" 4. јуна 1861. год. венчао се и са женом отишао у Беч да учи, камо је у сликарској школи остао до 1862. год., јер му се и отац бпо одобровољио и слао му нешто помоћи. Пз Беча, као што нанред поменусмо, оде у Нови Сад да ради као слнкар. Тада му је Матица Сриска примида и наградила спев „Сеоба Срба". После тога поново сс вратн у Србију и буде постављен за учитеља у Пожаревцу, одакле је иремештан у Крагујевац, Рачу, Сабанту и Јагодину, док 1871. год. није бпо отпуштен из учитељске службе. То је време са својом породицом најчемерније проводио, живећи само од своје сликарске зараде. 1872. годпне ностављен је за коректора у Државној Штампарији, у којој је служби до смрти остао. Умроје15. новембра 1878. године и сахрањен исираћен до гроба од многих му познаника, пријатеља и другог отменог света. Ђура Јакшпћ бно је добар прииоведач и сдпкар, али јо у исто време био и ирви и највећи песник свога доба. Он је „био прави, рођенп песиик, коме је несма богодани дар, да њоме исказује оно, што му душу нокреће," као што лепо вели д-р Љ. Недић, у својој књпзп Из новије сриске лирике. Нека нам се допусти да овом придиком истак-

891

немо нека места из поменуте књиге, која најбоље карактеришу Јакшића као песника. г Бура Јакшпћ бпо је песник необично јака, сидна темперамента. Онјебујна, страсна, права песнпчка природа; осећа свом душом: љубав и мржњу, радост и тугу, гњев и срџбу, или одушевљење. Његов гњев и одушевљење незнају за гранпце. Он је у свему што је певао вазда исти, истинит, пун плахоте и бујности. Таква је природа његова, иа му је таква и песма. Оп се није ни на кога угледао; певао је из своје душе, а што му је посма најчешће онако тужна и што је он онако често незадовољан животом и пун гњева и срџбе, тумачења томе треба тражити у томе што је имао онако мало среће у животу и у његовој плахој и бујној природи. Његов сликарски носао утицао је и на певање његово; он је у песми сликар, као што је опет у својпм сликама несник; оно што је као песник чинио сликару, то је као сликар песнику богато враћао. Отуда су му они леии и живописни описи и оне ноетске сдике, које чине једну од ноглавитих депота његове поезије. , Ја се надам, даље вели Љ. Недић, да ми је иснало за руком да покажем да је Јакшић истински песник и да откријем неке лепоте његовс поезије, које, можда, нису свима биле знане, и тиме допринссем да се ода пуна и заслужена правда п ирнзнање његовом поетском таленту, који му осигурава једно од нрвпх места у новцјој српској књижевностп, увршћујући му име у оиу свету књигу, у коју народи уписују имена својих бесмртника." * На дан 20. јула ове године, пре подне, открнвенје у Београду, на Калимегдану споменик 'Бури ■Ј акшићу. Најире су један свештеник и ђакон осветиди споменик. За тим је председник невачког друштва „Јакшић", г. д-р Јован Станковић, лекар, поздравио госте, који су иоходпли откривање сиоменика, овим говором: »Бдаго томе ко до века живи, имао се рашта и родити!« Ево нас, господо и поштоваоци Јакншћа, иа окуиу, да једном ведиком Србину помен учинимо и да га оставимо потомству нашем; да поменемо име п славу врдог српског песника и сднкара Ђуре ЈакшиКа, духовног патрона наше певачке дружнне. Људи праве споменпке од камена и жедеза, као што ево и мн начинисмо нашем Јакшићу, али један стари песиик вели да има споменика којп дуже трају и од камена и од жедеза — то су дела појединих великих људи: споменици које они сами себн за живота свога дижу. Такав је споменик и 50*