Просветни гласник

1'ЛДЊА ГЛ.АВНОГА ПГОСВЕТНОГ САВВТА

423

квар, бољи од досадашњега. Али тако иије било, а томе нисам крпв ја. РеФеренат г. Дим. Јосић узео је подпете Букваре одмах из Савета па реФерисање с тим, да их он пошље осталима, кад буде сам готов. Но, ои је то букваре држао код себе иуних осам месеци, и тек их је у половини јануара оме године иослао другом реФеренту, пошто је било већ и тужбе против тога код г. Мипистра и пошто се почело и у јавности о томе нисати. Из којих је узрока г. Јоспћ овако важну и хитну ствар овако дуго задржао код себе, далпјето учинио намерпо или нднамерио, ја, наравно, не знам; али, ноуздано знам то, дајетнме учинпо иисцу досадашњег надлежног ненрегледаног Буквара, веома велику услугу, јер је и за нову шк. годину прештампан његов досадашњи Буквар, а знам и то, да је тим прештампавањем досадашњег Буквара учињена велика штета и основној школи и учитељству, што ће се морати п нове школске године радити са рђавим Букваром. Сем тога, знам још врло добро и то, да сам због г. Јовићевог задоцнења морао ји с највећим напрезањем радити овај реФерат, само да бнсмо, према службеном акту Гл. Нр. Савета од 26. јануара ове годпне, који сам ја добио, сва три остала реФерента могли поднети своје реФерате до краја марта о. г. — т.ј. да бисмо нас три остала реФерента морала за 2Ч 2 месеца свршитл онај посао, који један од њих није хтео, или ниј< могао свршити за осам месеца, при свем том што је он имао на расноложењу и великп школски одмор од два месеца а ми што смо морали радитн реФерате кад је школски посао у највећем јеку. Зато, што сам овај носао сматрао за врло важан и хитан, ја сам га овај пут с усиљавањем и напором израдпо као што је Гл. Пр. Савет захтевао; али сам слободан, да овом приликом најучтивије замолим Гл. Пр. Савет, или да регулише време држања појединих дела на реФерисању, или да ми други пут пе шаље на реФерисање веКе ствари са овако малгш роком, као што је било овај нут, ако жели да на враме будем готов са рефератом. 10. априла 1896. год. у Београду. Понизан Главном Просветном Савету Сретен М. ЛџнТ., проФесор Учитељске 11 [коле. ГсФерат г. Путниковића гласи: Главном Просветном Савету. Главнн Просветни Савет изволео је одредити ме, да прегледам н оценпм букваре, који су под-

пети г. Министру нросвете на расиисани стечај од 80. јуна 1894. год. Тога носла иримио сам се радо, јер желим да наша основна школа добије што бољи буквар, па сам готов и сам томе да помогнем колико могу. Али, морам одмах рећи, да ми јо за овај посао дато врло мало времена. Јер у акту, којим ми је јављено да сам одређен за реФерента, каже се: да реФеренти треба да буду готови најдаље до краја месеца марта; а ја сам букваре добио тек 10. марта, те до краја тога месеца имао сам само 21 дан. То је г .рло мало времена за нреглед и оцеиу три буквара, једног упутства и два коментара. Зато сам се овим реФератом морао мало одоцнити, и ако сам овај посао радио и преко слободног времепа које сам на расположењу имао. А кад су букварн поднети били још на крају априла ирошле годппе, мислим, да пи мало иије било правично распоређено време за које су поједини рсФеренти имали да, сврше тај посао. При нрегледању и оцењивању ових буквара и прилога који уз њих иду, ја сам се држао онпх основа, које су нроиисане стечајем објављеним у „Просветпом Гласнику" (свсска за јули и август пр. год.) п данашњег програма за основне школе. У овом послу сматрао сам да ми је главна дужност, да Савету изнесем својс мишљење са стране практичке употребе Буквара у основној школи. Газуме се, да сам све то ценио и према педагошким начелима, која су ми позната; али кад је Савет одредио за исти посао два проФесора педагога, ја сам држао да ми је дужност да обратим нарочиту пажњу на ово нг1 '0 рекох. То је, мислим, Савет и желео кад је за реФерента узео и јсдног учитеља. А ја сам више година радио у I. разр. и овс године у истом разреду радим; радио сам с једннм од поднетих Буквара, други јс овоме врло слпчан, а трећи, п ако има доста новина, онет је намењен истој потреби, те, држим, да ми је довољно иозната ствар о којој имам Савету да реФеришем. Сем тога, напомињем, да ова дела нисам оцењивао са стране нравилности у језику, кад јс за то одређен нарочити стручан роФеренат, који ће ту страну боље видети и оценити. Могао бих рећи, да је хвале вредно, ако Савет и даље за школске књиге одређује по једног доброг Филолога, да језик нрегледа и поправи, било нрс или кад које дело буде примљено. Јер школске књнге одиста треба да су чисте од сваке неиравилности у језику, а на то се до сада није довољно пазило. Учинивши ове напомене, прелазим сад на сам носао. Пзнећу своје мишљење о оном што је иоднео један писац, на о оном што је другн цисац