Просветни гласник

КШШЕВНЕ

нади Ану поклоном, својом рукотворином — папучама —, по ново је запроси, те она од оца одмах доби пристанак, да се за Кузмана уда. Иричицом се хтела оправдати идеја, како добра девојка треба да се удаје за момка, вична какву раду — занату — који би од своје зараде могао живети. Главни је јунак Еузман. Доведен још као мали газда-Ђорђу, упознао се он и снријатељио са Аном. Ну, кад се замомчи, а она задевојчи, диби ли су се једно од другога; те, с тога, и ако је добри Кузман простодушан, ипак је и сувише слободан, у првој љубавној изјави Ани. Осећа се празннна у студији карактера му, непрпроднп предаз из крајнег либљења у потпуну отвореност. За љубав њезпну, Кузмап је изучпо папуџијски запат. Готово колико Кузман, и Ана је нред нама у радњи. Њезин брзи пристанак да се уда зањ, ма да је сдободно исказан, тумачи се њеном враголастом, детињском, размаженом природом. Ну, нејасан је, нпје довољно оправдан захтев јој, да Кузман изучи какав занат, па да се за њ з т да. Овакав озбнљан захтев може потицати само од озбиљне девојке. Посде тога, зар и само оио пишчево помпњање, да је Кузман у дућану њезина оца врло умешан, не показује, да је оп већ довољно обучеп у једној врсти рада, потребној у жпвоту? — Сем тога, она Анина сдобода пред оцем јој, када му говори, како је вољна за Кузмапа поћи, извињава се, нстина, њезином размаженошћу, износећи је као изузетак међу другама јој у опште, али бисмо је радије гледали стидљиву, а њезпна оца, Херцеговца, озбиљнијег у васпитању своје кћери, истоветноме са онпм београдских госпођица из ,,виших" сталежа. — На сваки начин, нити је у Ани изнесен тип девојке Херцеговке, нити у оцу јој онај Херцеговца, као што то ми са пуно разлога можемо и морамо замишљати. Разуме се, да су призори врло малени, обични, ну доста одабрани, природно изведени, ма да су зар у дијалоге преко мере утонуДи. Говори јунака носе лепе, месне одлике краја, из којега су. У извођењу гдавне идеје нпје се успело. Мимо манна, у овој је „цртици* занимљивости. Друга је „цртица Поремећен план. Имућни домаћпи, Идија Дангубић, оставши удовац, проппо се од жадости тодико да се поболе и у мало не умре. За време његова бодовања, поп Јово и учитељ Нико садетеди га, ј едан да остави имање цркви, а други шкоди. Ну, на скоро, Илија оздравља, па изјављује жељу да се жени. Изгледа као да се у карактерима попа и учптеља хтеда исмејатп грамзивост. Ну, ни најмање се у томе није успедо; већ по што прочитамо игосветни гЛАСник 1896 г.

465

причнцу, обузимље нас жадост, па шта впше и срамота, па место веселости. Не можемо да се одбранимо од мисли, која нам се једнако натура: да су у попу и учитељу изнесени, не изузетци, већ тппови. Колико по читаоца утех, да му је писац, ма по чем навестио, како то нису опште слике! Па, уз то још — ниједнога честитога карактера! Бајаги пон Јово жели добра цркви, а овамо, врло неприродно, очпгледно псказује своју властиту грамзивост за новцем учитељу, а, сем тога, и за ј еднога попа сувише немогу ћно омаловажавање гаколе. А, учнтељ Нико, ма да ие показује материјалистичких тежња, нема ни мало поштовања према цркви, не уступа јој ни мало од замишљена завештања! Па, још Илију, бонога, садетпди, гдолсе се нред њим живим око његова добра! Каквп умни јадници каква грдида од људи?! А, Идија?! У место да псмеје њихну грамзивост и гдупост, постаје ако ие грђи од њпх, а оно њима раван! Оздравивши и дошавши да јави попу за своју женидбу казује, како узима мдаду жену, па ако он нре ње умре, остаде „све" жени; ако ди она пре умре, остаде „све" њему! — Ни трунн родољубља ни српске свести! Срећа што знамо да такви нису Херцеговци! Још и то: — ирепоручиди бисмо писцу да избегава ио све ненрикладна размишљавања о својпм јунацима, као што је овде оно, како поп „ у себи исује учнтељу оца и матер и читаву фамилијуУ „ цртици Погријешила, доста су видно изнесене обичне последице, што постижу невину девојку, која се даје од момка преварнти. Ну, ннје добро одабран карактер девојчин, те да би нас се њезииа погрешка више коснуда срца. Нема сумње, да би боље одговарало главној идеји, да јс девојка, Сока, кћи сироте једне удовнце скромнија, но онако враголаста, тврдоглава и каћиперка, да онолико не жуди да „стече иара", радећи у „догани" , па да се носи „к'о најгаздинскија шЛи..." То осећање према њој сдаби још више, кад је видимо, како одбија чисту љубав доброга, мештанина момка, Стојана Благића, који је узалуд светује, да не нде у „ догану* да ради, навештавајући да ћс је узети. — Ну, ипак, и овако како је, улева она сажаљења, особито у последњем призору, када се, преварена и остављена од свога љубавника, канцедисте из „догаме", Аустријанца Шмида, с којим бегае од мајке одбегла, враћа једне зимске поћи мајци, и бнва од ње прпмљена, више из сажаљења на спрам малога детета, које јој собом доноси. Исто тако, и сажаљење на спрам Сокине мајке опада, које због васпитања кћери из рана, а које и с тога, што је, противно духу старих Херцеео