Просветни гласник

466

КРИТИКА И БИБ.ШОГРАФИЈА

говкиња, једино нз жудње за угоднијим живљењем> пустила своје дете да оддази на рад у радноницу, где је ногла знати, да има свакојаке момчади, и што се хдадна показивада, ирема Стојановим изјавама, исказанима пред њоме. Прва љубав је причида, из које избија идеја, како отаџбпна треба да је више свега. Рекли бисмо, да је обрада ове приповедачеве замисли незгодна и шта више врдо несрећна. Док нам, с једне стране, Вошко Станојпић, Херцеговац, честит и имућан домаћин, издази као узор-Србин, који схваћа да му је дужност световати свога јединца, Васу, да пође одмах пут Црне Горо, као добровољац, противу Турака, за време посдедњег херцеговачког устанка, дотле нас, с друге стране, обузпмље срамота, због Васе, којп, на такво очино световање одговара, да не може поћн браћи у помоћ, већ — хоће да се жени! И то девојком из места, са којом још никаквога већег познанства ннје имао, за коју није поуздано ни знао, да ди га љубп идп не. II нехотице згрожавамо се пред овим супротностима у карактерима. Језа нас хвата и не оставља при замисди: е да ди је збиља такве супротности између отаца и синова, измеђ' старих н савремених Херцеговаца? Истина, Васа се одмах оцу покорава, алп кад? — Еад не може да претрпи бруку, да му отац већ у годинама, у место њега оде у борбу противу Турака! Он, дакде, оддазн „на једвине јаде", п срећно се враћа са бојишта. На што све ово?! Зар се другаче, придагодније, није могла насликати моћ „прве љубави"?! Зар је за то потребно биратн неке изузетне примере из живота или смшпљати несрећне замнсли, које ће, у опште, моћи довести у сумњу родољубље мдадога покољења Херцеговачкога, ? !! У добри час је дадеко срећније изведена причица. Никола, неки приповедачев пријатељ прпча, како се загледао у кћер Шијор-Томе, Милку, те се најзад с њоме ближе упознао и добио од ње пристанак, да ће зањ поћи. Ну, кад је у оца запроси, овај му је не даде, изговарајући се, да она може стећн бољега мдадожењу. У скоро, Никола наговара Милку, те му ова добеже, венча се с -њоме, па се најпосле н Тома преста срдити, те к њима дође. Карактер Нпколин показује поштена и искрена момка и љубавника. Љубавна његова осећања цртају нам га, као стидљива младића. Исто је тако и карактер Милкин изведен у неколико врло лепих, карактерних црта. Стидљива је, неће одмах да пристане да добегне Николи. Девојачки јој осећаји уметнички су насдикани. Управо, може се рећи, да би ова два карактера могла посдужитн за угдед. Никакве пеге на њима,

ни труни од онога, што нађосмо на сдичним карактерима, у иретходним причицама. Што се тиче Шијор-Томе, онједовољно кажњен за своју грамзивост и тврдогдавство. Л.епо је што је к себи дошао и с децом се измирио, што чини, да му погрешку радо праштамо. Цела је причица лепа целина, са сразмерним честима, нрема њихној важности; врло природно изведена и врло срећно одабрана слика из живота Мостараца. Главна идеја: да по некад и настране родитељске мисли о удадби кћерн, треба да. остану неиспуњене, за свако је одобравање. У причици: То Бог зна, вешто су насликана два чиста и честита девојачка срца, оба занесена, пе знајући једно за друго, љубављу према једноме н истоме младићу, Јови Миленкову. Једна од отих девојака, Једка, спрочеје, без оца, а друга, Љуба, Станишина кћи, којн је Јелку као маду прихватио, те је издржавао. Све, док се Љуба случајно једном не исповедп Јелци да Јову Љуби, оне су живеле у највећој љубави. Ова изјава чинп за неколико тренутака прекид. Саревњива Једка помишља да Љубу убије; ну, одмах одустаје од оте помисди и на скоро умире, а Љуба полази за Јову. Призорп су кратки, врло природнн п лепо насликани, особито онај разговора Љубина н Јелкпна о Јови. Сирота Јелка је за сажаљење! II пехотице нас подсећа: како је сиротињи, у опште, срећа мање наклоњена, но имућноме, како је много најплеменитије срце осуђено да у несрећним окодностима угнне. т То Бог зпа /," — обични је израз за срећне, када их ко запита о пропасти којега њихног несрећног познаника и пријатеља. У причици: СреЂна вече казује се, како је имућни трговац, Петар, жедео што више стећи, те с тога, но савету некога неваљалога свога познаника, предузео трговати говедима, на томе махом губио, а највише пијанством почео упропашћавати и себе и своју породицу, па, једном, у таквом стању, неправедно ударио својега сина по глави тако, да је овај обнесвеснуо н пао у постељу. Иосдедњи овај догађај чини крај даљем Петровом пропадању. Он постаје онакав, као и пре. Л.епа ова причица врло дивно слика: како на срце, у којем осећања још нису замрла, један потрес има спдна утнцаја; а, у исто време и то: да је, у опште, родитељско осећање узвишено нада сваким др. материјалистичким осећањима и страстима, што један честити дом неминовно упропашћују. Вече, у ком се такав један обрт у карактеру једнога човека учини, доиста и јесте: .„ СреКна вече—