Просветни гласник

КТТ.ШКЕВНЕ ОЦЕПЕ

467

Њезина ријеч представља нам, колико реч оне, која је мила, може на човека утидати. У мадо сдичида истављен је карактер мдада, ванредно снаагна момка, Милоша, у служби једнога мостарскога газде, који има кћер Љубу. Ова љуби момка мештанина, Васу, и не знајућн да је Милош љуби, на, најпосле, за Васу и полази. Милошев карактер био би допадљивији, а тако исто и е#екат причиде већи, да нам приповедач пије у напред поменуо, да је Милош, и ако верап, иоштен и вредан, инак „мало пакиут. " Љуба је едина у стању, да га у највећем гневу умири н обратно. (Јна ииа над њим неограничену моћ и тада, када неки Ђилас на Васу нападе, Мнлош га на Љубину реч одбранн. П доиста, н многи људи, који нису „ћакнути", не могу никада бити само своји. Впше би нам годило, да се та Милошева покорност ирема Љубп иоказала у каквој другачој, одабраној слици, а ие у тако сурој, као што је туча на свадби. Иначе је цео ток приче допадљив и природан. Иоследња причица: У малој кућици, врло је кратка, ну јако днрљива сличица: како се Божјом љубављу треба тешити и у сиротпњи. Врло природно п вешто изнесепо је казивање синчића снротних раденика мајци, како му је друг, богаташки син, Ђорђо болестан; ну, како би и он волео имати онако лепих ствари, као и "Борђо. 11о што малпш засиа, долази му отац, те јавља мајци, (својој жени), да је Ђорђо умро. 1'отови смо сапрегледомовихпишчевих „цртица". Као што впдесмо, нриповедачу нијс вазда псиадало за руком успешно пзвести студију карактера и иоставити их у околности, какве бп им најбоље одговарале. Тако је са ирве четири нричице, међу коЈпма су најлошије: Лоремећен илан и Прва љубав. У оних других иет тога нема. Све је добро изведено. Сижеи, уметничка обрада, карактери стил ових „цртица " за преноруку су. Ну, како у овпма, тако и у онима лошијнм, вазда је очигледна, приповедачева подобност за саставе ове врсте; свугде, и из опнса н из дијалога, веје дух краја, из којега су узети, те показује, да писац добро познаје друштво, чију душевну унутрашњост иред нас мање или више износи. Само би требало да се добро чува недаћа: да му се у иричама ие налазе само зли карактери, јор таква није ириродна слика ниједнога друштва, иити опет да даје мислпти: да су извесии карактери општп, о којима, јамачно, и оп сам противно мисли.

Сом тога, требало би унети више својега васнитнога разматрања унутрашњости карактера, психологијске студије. Јер, грешка је држати, да се душа може видети само из говора јунака у ириповеткама. И иисац ваља да се, као оно анатом, удуби у размишљања, у студију о њима, а то и чини праву суштину уметничких творовина ове врсте. Најзад, у причама, којих казивање прииоведач не ставља у уста другоме, већ их сам казује, требало би избегавати туђинске речи, као: „пенџер", „башча," „чаршија„сигурно ," и др. сличие, и мало боље припазити на употребу заменице: „ мој" те је не стављати, камо треба: в с«ој", и т. д. Ирто тако, ваљало је код прича неких ставити у натшмени, где је која већ једпом штампана. Ако избегава горе поменуте мане, држимо, да ће приповедач, дужим вежбањем и непрестаном студнјом, заузети видно место, међу српским, а нарочито међу прпповед ачима из херцеговачких крајева. • Издаље је врло укусно. II облик књиге је леп, ц штампа чиста, и хартија Фина, а и цена умерена. Вредно је поменути коју о издавачу Ђорићу. Требао је на овој књизи ставити годину, кад је света угледала, ма да ми сад, разуме се, врло добро знамо, да је то било пре неколнко дана. Угледатн се у овоме па туђинске издаваче значи показивати и сувпше материјалпстичку тежњу, да се у извеснпм згодама као „најновије" протури и оно, што то није. У очима паметних људп, спис један, ма које врсте, добива нли губп само својом садржином. Те, према томе, може бити вазда нов и занимљпв или застарео и заборављен, чим угледа света. Ко зна, најпосле, да се неће кад год свидетп 'Борићу, као издавачу, да самовољно мења и сакатп и натпис овој збирци, као што је већ вештину своју у томе показао у неколико пута, једино да што више заради? ! 19. Фебруара, 1896. год. у Београду. Милош Н. Пејиновић проФесор

БИБЛИОГРАФСКИ СПИСАК УРЕДНИШТВУ ПОСЛАНИХ К1БИГА Српеке Народне Пјесме. Скупио их и на свијет издао Вцк Стеф. КараџиК. Књига четврта, у којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу. (Држ. издање). Биоград. Штампарија Краљев. Србије. 1896. — Вел. 8°; стр. ХВУ1 и 512' Цена 2 дпнара.