Просветни гласник

524

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

што нам за матер Марту нијс речено да је 611 .1 :1 велика злоћа, ве}1 само раздражљива, разложито је мислити да је велики гљев њу обузимао највиихе кад се бавила у граду због парниде, ' —' дакде, у размацима времена, те ирема томе као Да ће бити иретерано иди ако не то, а оно свакојако реткост, да је услед тога Боривоје т изнео на свет необичну крв " (стр. 11.), био самовољан у толикој мери, да га Марта т не мога исиравити " (стр. 14.). Ииаче, биоје: иослушан до крајности, волео је матер више свега, а био је и необично бистар"; уз то: Ђ леи као иисан", ,у њему није било злобе', „али кад му узаври крв, хо&е да иобије" (стр. 14.). Као што одмах увиђамо, Воривоје иеће бити обично сеоско дете. Наводећи један иример Воривојеве жучне ћуди, иисац очигдедно иретерује кад вели, да је Боривоје једном у гњеву, још као „мало дете ", ударио свог кућнег брава „таком снагем да га је па месту убио" (?!! стр. 14.). Па и кад стуии у школу, наскоро би из ње изагнан, због своје наираситости. Ну, тада, видећи ноћу, како му мајка због тога пдаче, Богу се моли, па и њега пољуби, држећи да ои спава, гану га то до срца, тако, да се са свим измени. Можемо веровати, да је то утицало на, поправку Боривојеву; ну, изгледа нам ненриродно, да би овако што могло онолико утицати и на одрасла момка, а камо ли на дерана једног, као што то писац тврди, иаирмињући како; „ Безазленост ишчезну са лица његова, детињска веселост изгуби се, он иоста сетан и тужан и не заигра се више" (стр. 16.). — Тако потраја „неких 10 год.". Држимо"да је писац требао где год у цртању Боривојева карактера поменути да је Мартина неумешност у васпитању својега сина била главни узрок, што је он остао овакве ћуди, а не да оставља читаоца у мишљењу да је томе једнако иовод она т иарница око јерусалимске иконе /" Касније Боривоје неко време чувао овце, затим се оженио^девојком Надом, подсвојчетом из истога села, честитом женском, а кад му умре мати: т као да иостајаше тамнији баш онда, кад му се роди син, а за тим, кад му се роди оиет Иерка" (стр. 19)—■ И доцнпје, пошто се већ упознамо с Боривојевим карактером, остаје нам необјашњено ово душевнојрасположење његово. : У то доба, наиђе Боривоје на путу на смрзнутог, светогорског калуђсра, Мелентија, што по свету купљаше милостињу за свој манастир, одводи га дома, повраћа к себи, негује и гости. Запиткује га и он му^ ,са заносом " прича о Св. Гори, о Јерусалиму. *— Не само дајереткост (готово немогућност),

да је Боривоје запамтио једну „ веома дугу " молитву, ,чим ју је ирви иут чуо" (стр. 20—21.) од калуђера, но и то: да је одлучио постити „ највеКи хаџијски иост, три године дана' (стр. 21.). Тако је ностпо више од годину дана, док му не јанпше да му је Нада. неверна, (о чем се н уверава), те му се враћа она његова ,необична крв и . Убија Наду, и најзад — т на место Јерусалима долази —робија", стр. 30.). Затворен би с некнм Лазарем, сеоским момком, назареном, који га утешним речма, читањем Јеванђеља, трудом који уложи те га научи читати и писатп, толико придоби за се, да кад једном рече, како човек треба да се покаје, те да, поред тела, не губи и душу, Боривоје сместа одлази истражном судији, па исповеда: да је, чувајући у детињству овце с другом Стеваном, овога убио (а нису га, као што се држало, вуци појели), јер се беху позавађали: „око тога, ко је најире навалио на оног убијеног вука " (што им овце беше наиао, стр. 54.). — И, тек тада нам се објашњава онај Боривојев верски Фанатизам, који долажаше од гриже савести. Добро је што нам то писац пре није објаснио, док је била жива нежна мајка, Марта, коју би ова вест у гроб сурвала, те бп тако од једног злочина постала два. У затвору, Боривоје већ „коеерк", т. ј. посга назареном. — Овде настаје прекид у његову животу. Све што је после речено о карактеру му, као да је чињено због тога, да нам се покаже, на какву човечју природу назаренство може утицати и за се је придобити. Ну, у томе очевидно није било успеха онаквог, каквог је требало и могло бити, а то с тога: што је изабран карактер необичан, редак, док напротив требало је одабрати општији, обичнији,;по што и назарени у опште међу собом нису необични већ обични људи. А, кад је већ овакав узет, онда, по нашем мишљењу, довољно је било поменути у неколико речи: како је Боривоје био напрасите ћуди, како га је због Стеванова убиства савест гризла, и како је, убпвши жену, допао затвора. На ово није било потребно утрошити читавих 30 страна, особито у роману овога обима, где треба да је писцу свака страница скуна, јер је ваљало имати на уму да циљ овога романа није да у сликама покаже какав је неко био ире но што поста назареном, већ како је постао назареном. Те, према томе, после кратка описа Боривојеве прошлости, требало је отпочети психологиску сгудију његова карактера сликом: када Лазар на њ у затвору први пут утиче и придобија га за назаренство. *